Udovice u Srbiji trpe veliku društvenu nepravdu

Udovice u Srbiji trpe veliku društvenu nepravdu, nemaju nikakvu širu podršku, a od njih se očekuje da ispune niz društvenih očekivanja  koja ne važe za udovce, navodi se u najnovijoj studiji Filozofskog fakulteta u Beogradu. 

U istraživanju „O udovicama ili o jednoj društvenoj napravdi“  čiji su autori Mirjana Bobić i Slađana Dragišić Labaš, ocenjuje se da je reč o posebnoj vrsti društvene nejednakosti.

Muškarci udovci se češće odlučuju da ponovo sklope brak, od najmlađih do starijih, jer brak za njih ima brojne funkcije i značenja, a pre svega, lične, socijalne zaštite. To je ređe slučaj sa ženama udovicama, koje ponovnom braku suprotstavljaju odgovornost prema deci, totalno posvećivanje deci, ali i drugima (starim roditeljima i srodnicima). 

Takođe, one su bukvalno razapete između zarađivanja za život i rada u kući i nege drugih članova. 

To se, nažalost, često razrešava potpunim povlačenjem sa tržišta rada za rad staranja (o deci, roditeljima i srodnicima), čime se, u okolnostima izostanka društvene podrške, pojačavaju njihova socijalna vulnerabilnost, siromaštvo i socijalna isključenost. 

Žene udovice neminovno postaju glavni hranioci, dok se iscrpljuju u višestrukim poslovima, najčešće u najprostijem fizičkom radu (čistačice), i to, naravno bez ugovora. 

U istraživanju se ocenjuje i da se ispunjavanje socijalnih očekivanja pokazalo važnim radi opstanka, posebno u manjim i seoskim sredinama. 

Udovica treba da predstavlja primer vernosti, lojalnosti (bivšem mužu i njegovoj porodici) i poštenja (ne tražiti drugog partnera), ugleda (ne obrukati decu i rođake), samokontrole (ne izlaziti, ne družiti se, ne opuštati se), adekvatnog tugovanja (bar u prvih tri do pet godina), adekvatnog izgleda.

Takvo ponašanje se ne očekuje od udovaca, naprotiv,očekuje se kraće tugovanje i brzo pronalaženje nove partnerke, posebno ukoliko udovac ima malu decu o kojoj treba da brine žena – „maćeha“. 

To je tipičan primer društvene nejednakosti/nepravde posredovane rodom, ocenjuju autorke istraživanja Mirjana Bobić i Slađana Dragišić Labaš.

Ispitanice u istraživanju kao najčešće tradicionalne norme kojih se trebalo pridržavati posle smrti supruga navode sledeće: period tugovanja za udovice ne sme da bude kraći od tri godine, važno je obeležavanje 40 dana, šest me- seci i jedne godine od smrti supruga (parastosi), redovno odlaženje na groblje (uglavnom jednom nedeljno u prvih godinu dana), nošenje crnine u trajanju od jedne godine, na kraju, negledanje televizije, neizlaženje iz kuće radi druženja i relaksacije. 

Ostajanje u kući svekra i svekrve je takođe važno ukoliko je udovica i pre gubitka supruga živela u zajednici. 

U periodu tugovanja od udovica se očekuje da smanje socijalne kontakte sa prijateljima, posebno sa muškarcima, a povećaju sa rođacima, posebno sa svekrom i svekrvom i muževljevom familijom. 

Potom da se posvete deci (unucima), da obavljaju kućne poslove, da rade u firmama, ali da posle posla idu pravo kući. 

Ulaženje u nova partnerstva i brak se ne očekuje ili se dozvoljava, ali kada za to dođe vreme (znači bar ne u sledećih 5–7 godina). 

Adekvatno oblačenje podrazumeva neprovokativno oblačenje, oblačenje koje nikom ne skreće pažnju (posebno muškarcima) ili, kako jedna ispitanica navodi, biti „zakopčana do guše“.

Prihvatanje većine tradicionalnih normi karakteristično je za ispitanice sa osnovnom i srednjom školom.

Prema rezultatima istraživanja, mirnodopske udovice su u najvećem broju slučajeva imale „normalnu“ reakciju na smrt supruga i lični/porodični gubitak, ali je bilo i onih koje su navodile da su morale da potraže stručnu pomoć, i to ne samo radi lakšeg i bržeg prevladavanja stresa (psihoterapija) već i zbog ozbiljnijih simptoma, koji su zahtevali duže lečenje i medikamentoznu terapiju. 

Zbog psihičkih problema koje su imale posle gubitka, većina udovica, njih 12 od 15, uzimale su medikamente prepisane od lekara ili „na svoju ruku“ (najčešće bromazepam). 

U modernim populacijama, udate žene imaju prosečno veću verovatnoću da dožive smrt supruga i tako postanu udovice, usled polnih razlika u srednje očekivanom trajanju na živorođenju.

Društvo očekuje da period tugovanja za udovice ne sme da bude kraći od tri godine

Starosna razlika supružnika, to jest činjenica da su žene prosečno mlađe od svojih partnera/muževa (u Srbiji, prema popisu iz 2011. godine – oko 3,5 godina), takođe deluje u pravcu veće verovatnoće tranzicije iz braka u udovištvo za žene, odnosno dužeg samačkog života žena jer one ređe ponovo stupaju u brak/vezu. 

U Srbiji žene žive u proseku 77,9 godina (podatak iz 2017. godine, RZS, 2018), a muškarci 73.

Usled rodnih razlika u udovištvu, koje proizvode manjak muškaraca, odnosno višak žena, teorijske šanse za ponovno sklapanje braka su na strani muškaraca. Muškarci su i skloniji ponovnom sklapanju braka ili re partnerstvu nakon smrti supruge i iz psiholoških razloga. 

Prema podacima poslednjeg popisa stanovništva Srbije iz 2011. godine, udeo građana koji nisu stupili u brak posle smrti supružnika iznosi visokih 11,7%, dok je recimo 1981. godine iznosio 8,5%. I po tome je Srbija u samom evropskom vrhu. 

Osim toga, na porast udovištva uticao je i veliki priliv izbeglica/udovica u zemlji tokom prve polovine devedesetih, kao posledica ratova na prostorima Bosne i Hercegovine i Hrvatske.