Evropski sud: Neprihvatljiva predstavka Britiš ervejza protiv Srbije u vezi naknade štete zbog pada aviona 1976.

Evropski sud za ljudska prava proglasio je neprihvatljivom predstavku koju je podnela kompanija British Airways PLC (Britiš ervejz) protiv Republike Srbije zbog nemogućnosti dobijanja pune nadoknade štete koja je nastala usled pada aviona 1976. godine. Sud je, između ostalog, zaključio da ova kompanija nije mogla imati „legitimno očekivanje” da će nadoknaditi punu naknadu štete u svom građanskom sporu protiv Srbije, piše u Odluci objavljenoj u Službenom glasniku. 

Dana 10. septembra 1976. godine, avion kojim je upravljala kompanija Britiš ervejz se sudario u vazduhu sa drugim avionom kojim je upravljao avio-prevoznik Adria Airways.

Poginulo je svih 176 ljudi u oba aviona. Kasnije je utvrđeno da je sudar rezultat greške kontrolora letenja u Zagrebu, glavnom gradu tadašnje Socijalističke Republike Hrvatske, jedne od šest konstitutivnih republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Kompanija Britiš ervejz je 9. septembra 1979. godine podnela zahtev za naknadu materijalne štete protiv SFRJ tadašnjem Okružnom privrednom sudu u Beogradu.

Sa druge strane, jedno osiguravajuće društvo, Dunav osiguranje, zahtevalo je naknadu štete u ime Adria Airways-a.

Privredni sud u Beogradu je 18. oktobra 2000. usvojio tužbu Dunav osiguranja za naknadu štete sa kamatama i troškovima. Relevantnu presudu potvrdili su Privredni apelacioni sud i Vrhovni sud Republike Srbije 17. decembra 2001. i 2. jula 2003. godine. Tužena strana je bila Savezna Republika Jugoslavija, kao jedini pravni sledbenik SFRJ.

Kada se radi o predmetu kompanije Britiš ervejz, sud je u nekoliko navrata prekidao postupak, do rešavanja pitanja sukcesije koja su nastala raspadom SFRJ 1991. godine i kasnije raspadom Državne zajednice Srbije i Crne Gore 2006. godine.

Konkretno, postupak je bio u prekidu od 20. oktobra 1995. do 2. juna 2004. godine, odnosno od 4. jula do 30. novembra 2006. godine i od 15. oktobra 2007. do 16. jula 2009. godine.

Privredni sud u Beogradu je 16. juna 2011. godine usvojio tužbeni zahtev Britiš ervejza dosuđujući odštetu, kamatu koja je tekla od 9. septembra 1979. i troškove koje je trebala da plati Republika Srbija, koju je sud ocenio pravnim naslednikom SFRJ.  Srbija je na ovo uložila žalbu.

Privredni apelacioni sud je 24. oktobra 2011. godine potvrdio presudu od 16. juna 2011. godine u vezi sa glavnicom, ali je preračunao kamatu na dan donošenja presude prvostepenog suda.

Obe stranke su podnele reviziju protiv drugostepene presude. Vrhovni kasacioni sud Srbije je 8. novembra 2012. godine odbacio reviziju koju je podnela kompanija Britiš ervejz.

Sud je ispitao i osnovanost žalbe tužene države (Republike Srbije) i zaključio da se Srbija može smatrati odgovornom samo u vezi sa zahtevom kompanije podnosioca predstavke za naknadu štete koju je prouzrokovala SFRJ, sa udelom od 35,77 odsto, prema Sporazumu o pitanjima sukcesije koji je stupio na snagu 2. juna 2004. godine. Shodno tome su kompaniji Britiš ervejz dodeljeni umanjeni iznosi.

Nakon ovoga, kompanija Britiš ervejz je je 30. jula 2013. godine podnela ustavnu žalbu Ustavnom sudu Republike Srbije, navodeći povredu ustavnih prava na suđenje u razumnom roku, pravično suđenje, naknadu štete, imovinu i jednaku zaštitu prava i zabranu diskriminacije.

Ustavni sud Srbije je 3. juna 2016. godine utvrđuje povredu prava kompanije podnosioca predstavke na suđenje u razumnom roku, a odbija i odbacuje ostatak pritužbi.

Slučaj završava pred Evropskim sudom.

Britiš ervejz je Evropskom sudu podneo pritužbu zbog nemogućnosti dobijanja pune nadoknade štete. Kompanija je podnela pritužbu da su odluke domaćih sudova da delimično udovolje njegovim zahtevima za naknadu štete bile proizvoljne, neadekvatno obrazložene i diskriminatorne.

Vlada Srbije je navela da kompanija podnosilac predstavke nije mogla imati legitimna očekivanja da će njen zahtev za naknadu štete biti u potpunosti zadovoljen.

Naime, država odgovorna za štetu koju je pretrpela kompanija, odnosno SFRJ, prestala je da postoji, a Republika Srbija nije bila jedina država naslednica koja je nastala nakon raspada SFRJ. Kompanija Britiš ervejz  nije mogla očekivati da će Srbija platiti pun iznos naknade štete koju su prouzrokovali organi države prethodnice.

U odluci Evropskog suda se ukazuje da ovaj predmet treba razlikovati od ranijih slučajeva u kojima se Sud bavio propustom tuženih država da priznaju ili isplate svoje dugove.

U ovom predmetu koji se razmatra, nacionalni sudovi su izričito priznali zahteve kompanije podnosioca predstavke i delimično ih priznali, što odgovara udelu koji je Republici Srbiji dodeljen Sporazumom o sukcesiji koji su potpisale države sukcesori nakon raspada SFRJ.

Kompanija podnosilac predstavke je,  zapravo, pred Evropskim sudom tvrdila da ima pravo na punu nadoknadu štete koja je nastala usled nesreće pripisane kontrolorima letenja SFRJ.

Shodno tome, Evropski sud je trebalo da utvrdi da li su očekivanja kompanije podnosioca predstavke u kontekstu dobijanja pune nadoknade nakon raspada SFRJ bila legitimno opravdana.

Sud na ovo pitanje odgovara negativno i napominje da je postupak u slučaju ove kompanije pokrenut protiv SFRJ, čiji je raspad 1991. godine ostavio nerešenim više pravnih pitanja, uključujući raspodelu duga i odgovornosti SFRJ.

Nakon Sporazuma o sukcesiji iz 2004. godine kojim je rešeno pitanje odgovornosti između država sukcesora, postupak Britiš ervejza je nastavljen protiv Srbije, kao jedine tužene strane.

„Po mišljenju Suda, kompaniji podnosiocu predstavke bi trebalo da bude poznato da su srpski sudovi nadležni da odlučuju o njenom predmetu samo u pogledu odgovornosti Republike Srbije. Štaviše, kompanija podnosilac predstavke se nije pozvala ni na jednu zakonsku odredbu srpskog ili međunarodnog prava koja bi opravdala njeno očekivanje da će njen zahtev, prvobitno podnet protiv SFRJ, u potpunosti biti usvojen. Niti je dokazala da je Republika Srbija dobrovoljno prihvatila solidarnu odgovornost za obligaciju koji se može pripisati SFRJ“, piše u odluci.

Naprotiv, sud  primećuje da je, kako je istakao Vrhovni kasacioni sud, Republika Srbija bila samo jedna od šest država naslednica sada bivše SFRJ.

Što se tiče imovine SFRJ, države sukcesori su utvrdile svoje učešće u Sporazumu o sukcesiji koji su potpisale. One su koristile isti princip kada su određivale svoju odgovornost, s obzirom na to da je svaka preuzela deo dugova SFRJ.

U konkretnom slučaju, domaći sudovi su samo protumačili i primenili Sporazum o sukcesiji u pogledu Republike Srbije kao jedine tužene strane, a podnosilac predstavke (Britiš ervejz)  nije naveo ništa što bi ukazalo na to da je takvo tumačenje bilo u suprotnosti sa bilo kojom ustaljenom domaćom praksom.

Na kraju, Sud nalazi i da je argument koji je iznela kompanija podnosilac predstavke – da je Dunav osiguranju u potpunosti dosuđena odšteta 2003. godine – bez osnova.

Na kraju, Evropski sud zaključuje da kompanija podnosilac predstavke nije mogla imati „legitimno očekivanje” da će nadoknaditi punu naknadu štete u svom građanskom sporu protiv Srbije.

Zbog svega ovoga, sud je predstavku kompanije Britiš ervejz jednoglasno proglasio neprihvatljivom.

PKS za Novu ekonomiju: Najviše kamiona preko Merdara u tranzitu kroz Kosovo