Hoće li evropske zemlje krenuti putem grčkih promena?

Mnoge evropske vlade se boje da bi se slučaj Grčke mogao ponoviti i u drugim članicama EU-a.

To bi ugrozilo celokupni evropski koncept štednje kao put za izlazak iz krize. Pobeda Aleksis Cipras na izborima u Grčkoj za mnoge evropske vlade predstavlja veliki problem.

Pred izbore 2012. godine, mnogi šefovi država ili vlada su smatrali da je Siriza opasan politički savez. Tog mišljenja su, recimo, bili nemačka kancelarka Angela Merkel, francuski predsednik Fransoa Oland i tadašnji talijanski premijer Mario Monti. I to iako su i Oland i Monti smatrali da je štednje za koji se zalagala Nemačka pogrešna. 

U stvari su, tada su u Ciprasu mogli čak videti i potencijalnog saveznika. Ali on im se činio previše radikalan. Osim toga, Francuska i Italija su grčki poverioci. Obe zemlje strahuju da im Grčka neće vratiti dugove. Nije slučajno što je posle pobede Ciprasa baš Oland preventivno izjavio da se „preuzete obveze moraju ispuniti“.

Ipak, Cipras je odmah najavio kraj politike štednje, a mnoge pokrenute reforme ne samo da želi zaustaviti nego ih namerava poništiti. 

Janis Emanouilidis, stručnjak za Grčku iz briselskg Centra za evropsku politiku, smatra da „ima prostora za kompromise“. 

On je uveren da je nova grčka vlada „pogrešno startovala“ i da će i sama uvideti da je „s određenim stvarima otišla predaleko“. 

Prema mišljenju ovog stručnjaka, sada bi moglo doći do dugotrajnih pregovora o uslovima otplate kredita, a i pored demantija iz Berlina i Brisela ima mnogo političara koji mogu zamisliti dužničke olakšice za Atinu. 

Hoće li osnovni dogovor o štednji i reformama kao uslovima za davanje kredita i dalje vredeti, zavisi će od toga „šta Siriza ima za ponuditi“, rekao je Emanouilidis. 

On smatra da bi moglo doći do kompromisa ukoliko bi Cipras protiv oligarha i u borbi protiv utaje poreza učinio nešto više od svojih prethodnika.

Ipak, ne radi se samo o Grčkoj. Ono što države okrenute ka stabilnosti, poput Nemačke, trenutno uznemiruje, jeste mogućnost izbijanja protesta širom Evrope, a oni bi mogli uzdrmati s mukom postignuti konsenzus u finansijskoj politici. 

Sada se na primer u Španiji nova levičarska stranka Podemos („Mi možemo“) nada pobedi na parlamentarnim izborima koji se održavaju na jesen. Ankete pokazuju da Podemos trenutno ima prednost u odnosu na vladajuću Narodnu stranku i socijaliste. 

I u Portugalu se upravo formira pokret po uzoru na Sirizu. Italija i Francuska, u kojima su na vlasti socijalisti, ionako su samo nevoljno učestvovali u dosadašnjim merama, stalno pokušavajući da izbegnu reforme. 

Oni bi mogle iskoristiti rezultate izbora u Grčkoj kao „izgovor da ostvare kompromise na planu štednje“, smatra Emanouilidis. Ali, opasnost za konsenzus ne dolazi samo s leva, već i s desna: u Francuskoj Nacionalna fronta Marine Le Pen već podržava neke izjave i postupke Sirize – posebno prema Bruselu i razumevanju politike Rusije. 

Slično reaguje i italijanska „Liga sever“. Moskovski list „Nezavisimaja gazeta“ je već napisao da bi „nova grčka vlada mogla biti najvažnija prethodnica otpora antiruskim sankcijama EU-a“.

Što se tiče finansijske politike, ironija se ogleda u tome što bi se dosadašnji konsenzus mogao poljuljati upravo u trenutku u kojem se gotovo svuda vide plodovi konsolidacije. 

Privreda u Španiji i Portugalu beleži rast. Portuga, za razliku od Grčke, više nije pod finansijskim kišobranom EU. Još uspešnija je Irska, koja ne samo što više nije obuhvaćena programom pomoći, već ima i odlične ekonomske rezultate. 

Tamo, doduše, nije na vidiku nekakav pokret sličan Sirizi. Pa i u samoj Grčkoj su stvari krenule nabolje. 

Zanimljiv slučaj je Francuska: tamo je vlada posle dugog oklevanja konačno pokrenula neke reforme koje zaslužuju to ime, mada su ekonomske statistike loše kao što su i bile. 

Pariz se vrlo kasno prebacio na „berlinski kurs“. Janis Emanouilidis smatra da ukupne posledice izbora u Grčkoj neće biti „tako krupne kao što neki očekuju“. 

On kaže da je Grčka, zbog težine problema i neophodnih transformacija, „poseban slučaj“ u evrozoni te da je prerano predviđati uspehe ili neuspehe nove vlade u Atini. 

Pobeda Sirize je, po njegovom mišljenju, bitna na unutrašnjopolitičkom planu, ali na čitavu Evropu će imati samo ograničeni uticaj.