Šta činimo da nam deca da ne završe u kandžama zlostavljača?

Piše: Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut

Da li ste prebrižan roditelj i kakve to veze ima sa zlostavljanjem? U ranijem tekstu na Novoj Ekonomiji „Kako da ne postanemo žrtve„, kao jednu od tema u vezi sa aktuelnim aferama zlostavljanja, naveli smo i uticaj okruženja na pojavu nasilja i njegovo održavanje. 

U ovom tekstu ćemo pre svega razmotri prirodu uticaja okruženja na decu i kasnije odrasle (kada ta deca porastu i postanu punoletna). 

Takođe, pozabavićemo se i pitanjem na koji način bi okruženje, kako ono neposredno (roditelji, škola, vršnjaci itd), tako i ono šire (razne društvene institucije, mediji, obrazovni sistem, vrednosni sistem društva i sl), mogli bolje da pomognu deci (tj. kasnije odraslima), da ne upadnu u zamku zloupotrebe, manipulacije i zlostavljanja, i/ili da se iz te zamke izvuku, ako su u nju već upali. 

Šta u našem okruženju podstiče manipulaciju i zloupotrebu pojedinca, i na koji način?

Pođimo od porodice kao najneposrednijeg i prvog okruženja sa kojim dolazimo u kontakt nakon rođenja. 

O značaju otvorene i iskrene komunikacije o svim temama je verovatno izlišno govoriti. Odnos prema drugima u najvećoj meri se uči imitacijom ponašanja roditelja. Zato puko objašnjavanje ili pridikovanje deci nema mnogo efekta. 

Najbolji način da dete naučimo nekom poželjnom ponašanju je davanje dobrog ličnog primera. Ako smo i sami iskreni, ako priznajemo sopstvene greške, ako umemo da praštamo, ako smo blagi (a ne dežurna zvocala i kritizeri), ako ne namećemo pravila bez razumnog obrazloženja i sl., onda će i naše dete naučiti da se tako odnosi prema drugima. 

Analogno tome: ako „muvamo“, jedno govorimo a drugo radimo, guramo probleme pod tepih, dokazujemo svoju ispravnost pošto-poto i ne umemo da kažemo „izvini“ ili „pogrešio/la sam“ itd., onda je vrlo verovatno da ćemo takvo ponašanje videti i kod sopstvenog deteta. 

Zatim, ako nam se dete poveri, iznese neki svoj problem, a mi na to reagujemo panično, sa kritikom (bilo deteta ili druge osobe u sukobu), narogušeno, pre-emotivno, ismevanjem i sl., onda je velika šansa da će se naše dete uplašiti od naše reakcije, da će se osetiti preplavljeno emocijama, i da će posledično ustuknuti, zatvoriti se i velika je šansa da ubuduće neće više deliti svoj bol i tajne sa nama. 

Deca kao snežne pahuljice

Treći odgojni problem koji se danas sve češće viđa je takozvano „helikopter roditeljstvo“, koje rezultira u psihološki veoma fragilnoj deci, koju neki autori nazivaju „snežnim pahuljicama“. O čemu se naime radi? Počevši od 80-tih godina 20 veka u Americi, način odgajanja dece je doživeo neke suštinske promene. Kao rezultat veće prisutnosti crnih hronika u medijima, roditelji su postajali progresivno sve uplašeniji da puste svoju decu da se, bez nadzora, igraju sa vršnjacima na ulici. Roditelji, od tada, u sve većoj meri počinju neprestano da nadziru i „tetoše“ svoju decu.

Sa razvojem interneta i socijalnih mreža, problem je dalje produbljen. Deca se danas druže više u virtuelnom, nego u realnom okruženju. Kao rezultat ovakvog odgoja, deca izrastaju u odrasle osobe koje nemaju dovoljno razvijene veštine rešavanja konflikata, problema i uopšte trpljenja psihičkog bola.

Eminentni socijalni psiholog Jonathan Haidt poredi ovaj nedostatak psihološke rezilijentnosti, sa npr. nedostatkom imuniteta ili otpornosti na alergene. Naime, naučno je dokazano da ako deci ne dajemo ni da okuse kikiriki (na primer iz straha od alergijske reakcije), onda će upravo iz tog razloga, tj. zbog neizloženosti alergenu, dete razviti neotpornost na kikiriki, tj alergiju na kikiriki. 

Ili, kao što je našim kostima potrebno opterećenje i ponekad lakši udarci i padovi, da bi ojačale, tako i našem psihičkom sistemu trebaju psihološki izazivi i tečkoće, da bismo naučili da se sa njima nosimo i da ih podnosimo, a bez da se psihološki „obezglavimo“, „raspadnemo“ ili da budemo izmanipulisani ili zloupotrebljeni od nekih ljudi sa lošim namerama (kojih na žalost ima u svim društvima i uvek će ih biti). 

Ono što „helikopter roditelj“ pokušava je da okruženje deteta očisti od svih „patogena“, da ga učini „sterilnim“, ne bi li tako zaštitio svoje dete od eventualne bolesti i povrede. Time, nenamerno, takav roditelj u stvari dugoročno čini medveđu uslugu svom detetu, jer sprečava da dete ojača, da se „iskali“ i tako pripremi za kasniji život u kojem će se, pre ili kasnije, pojaviti razni „patogeni“, bilo u vidu bakterija ili ljudi sa zlim namerama.   

Kada krene u školu, dete na dalje sve više dolazi u kontakt sa društvom u celini, drugim istitucijama osim porodice, kao i društvenim normama i društvenim vrednostima. Naravno, i pre škole, i to posredno preko roditelja, dete još od rođenja „upija“ uticaje šireg društvenog miljea. Počevši od školskog uzrasta, uticaj društva na dete postaje neposredniji, direktniji. 

Baveći se problemom manipulacije i zloupotrebe u našem društvu, navedimo ovde neke od (po utisku autora), najbitnijih društvenih faktora koji podstiču javljnje i održavanje spomenutog problema u našem društvu:

• Spoljašnji lokus kontrole (SLK). Lokus kontrole je subjektivni osećaj vladanja, odnosno nevladanja sopstvenim životom. Za osobu sa SLK, tok njenog života je određen pretežno spoljašnjim uticajima i ona oseća da nije gospodar svog života, već da u najvećoj meri zavisi od okolnosti u kojima je ili od drugih ljudi. 

Posledično, i logično, osoba sa SLK će se manje zalagati da nešto promeni u svom životu. Jer, čemu trud i zalaganje kad i tako ništa ne može da promeni?

Kakva je veza SLK i podložnosti manipulaciji i zlostavljanju? Ako smo ubeđeni, i to kolektivno, da smo nemoćni, da naša sudbina zavisi od našeg okruženja i drugih ljudi (moćnika), onda ćemo se mnogo spremnije „pomiriti sa zlom sudbinom“ i fatalistički prihvatiti „surovu realnost“ da smo žrtve i da tu ništa ne može da se promeni, čak i ako bismo probali. Jer moć uticanja na naše živote nije u našim rukama.   

•  Autoritarnost i manjak kritičkog mišljenja. Još su psihološka istraživanja 60-tih godina 20 veka pokazala visok nivo tzv. autoritarnosti kao psihološke osobine u populaciji stanovništva Srbije. Autoritarnost je slepa pokornost autoritetu i preuzimanje stavova autoriteta bez bilo kakve kritičke distance ili preispitivanja. Razvijanje kritičkog mišljenja kod dece ne bi trebala da bude neka „velika mudrost“ ili skup projekat. Bili bi dovoljni na primer časovi praktičnog debatovanja o raznim običnim životnim pitanjima i temama. Međutim pitanje je da li ima iskrenog interesovanja u društvu? (eventualno tema za neku širu debatu?)

Kakva je veza manjka kritičkog mišljenja i autoritarnosti i pokornosti zlostavljaču? Čini se da je objašnjenje izlišno. Ako je zlostavljač neka cenjena figura u bilo kojoj branši, a društvo je autoritarno, onda se i mladi uče i navode da slede taj „svetli primer“ svojih roditelja i drugih odraslih, da slepo veruju u ono što autoritet kaže i da rade ono što im autoritet naloži. 

• Izbegavanje neprijatnosti, posebno ako nije jasno sa kojim ciljem bismo preduzeli nešto opasno ili bolno, tj. koja je potencijalna dobit od pobune. Ovo je u stvari celishodno i logično ponašanje. Ako ne znamo tačno šta će nam dobro doneti ako se na primer pobunimo protiv nasilnika, a sa druge strane, kristalno nam je jasno da nam odmah prete neke sankcije, onda ćemo lako pokleknuti i predati se u ruke zlostavljača. 

Jačanje odbrambenih snaga bi se sastojalo u jačanju društvene podrške osnovnim moralnim vrednostima jednog civilizovanog društva, kao i pravljenje kolektivnog akcionog plana. Takav plan bi trebalo da započne analizom problema: njegovih uzroka i faktora koji ga jačaju i slabe. Ali, čini se da takav svestan i organizovan napor u društvu (čitaj intelektualnoj eliti) u Srbiji izostaje. Još više od intelektualnog napora, nama manjka spremnost na ličnu žrtvu (u vidu preuzimanja rizika da se primi kritika, ulaganja energije i vremena i sl.) a zarad opšteg dobra i civilizacijskih vrednosti. Narodski rečeno: ulenjili smo se.  

• Primat emocija nad razumom. Puštanje da nas vode strasti i da se ponašamo razuzdano, bez kočnica. Nedostatak emocionalne samokontrole, kao i nevrednovanje emocionalne zrelosti kao društvene vrednosti. 

Slično prethodnoj stavki (izbegavanje neprijatnosti), impulsivnost je takođe odlika spontanog, nesocijalizovanog, dečjeg ponašanja. Žao mi je ako će se neko osetiti uvređenim, ali kao društvo mi ne vrednujemo emocionalnu i socijalnu zrelost, tj. razvijene socijalne i emocionalne veštine. 

Kako je kontrola emocija povezana sa otpornošću prema manipulaciji i zlostavljanju?

Ako je impulsivno, divlje pokazivanje emocija norma, ako se u društvu ne etiketira kao nezrelo i nepoželjno ponašanje, onda će takvo ponašanje manipulatora ili nasilnika biti ocenjeno kao normalno, a možda čak i poželjno. 

Time žrtva u stvari ne postavlja „gard“ ili zdrave granice dopustivog i nedopustivog. Sve se može, sve je OK, pa i šamari, seksualne zloupotrebe, zavođenje maloletnica i slično.