„Pravosuđe mora da reaguje na ugrožavanje stranih radnika“

Slučaj Vijetnamaca u fabrici Linglong ukazuje da nekvalifikovani strani radnici imaju loš položaj u Srbiji, a uslovi za rad im nisu pobiljšani iako postoje nezvanične informacije da se njihov pravni status upravo reguliše, ocenili su učesnici debate koju je organizovala Fondacija Centar za demokratiju. Prema njihovim rečima, nije problem u radnoj inspekciji, već u domaćem pravosuđu koje ne procesuira takve slučajeve.

„Borbom za Vijetnamce borimo se za sve nas. Ako ne poštujemo naše zakone, dozvoljavamo da neko sa pravom kaže ‘zašto ja da ih poštujem kad neko drugi ne mora'“, ocenjuje Branislav Markuš iz Zrenjaninskog Socijalnog Foruma.

On dodaje da su, pored kineskih, i drugi strani investitori „dobijali subvencije od države i maltretirali radnike“, kao i da postoje „mnogu gori slučajevi od situacije u Linglongu“.

Prema njegovim rečima, postoji mnogo manjih organizacija koje zapošljavaju radnike za minimalac, ne dozvoljavaju im pauzu, smanjuju im zaradu…

Kaže i da nije tačno da građani Srbije neće da rade, već da ne mogu da opstanu sa niskim primanjima.

„Lakše im je da pobegnu nego da menjaju život u tim malim sredinama“

Druga stvar je kvalitet radne snage. Primera radi, nemački investitor u jednoj ztrnjaninskoj fabrici mu je rekao da mu „ne treba stručnjak, već radnik koji zna da razlikuje boje“. 

Ivana Gordić-Perc iz Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) kaže da slučaj vijetnamskih radnika u fabrici Linglonga nije jedini u Srbiji i da postoje još neke slične situacije u Smederevu.

Prema njenom mišljenju, upečatljivo je to što su Vijetnamci u Zrenjanin stigli u aprilu i što o tome niko ranije nije izveštavao.

„Da bi došli svako od njih je morao da se zaduži za oko dve hiljade dolara, rekli im da je poslodavac Nemac i da će raditi u avio-industriji. Ne bi prihvatili da rade za Kineze, da su to znali“, dodaje Gordić-Perc.

Ona dodaje kako je počeo njihov premeštaj u humanije uslove, ali država i institucije i dalje ćute na to što  su im poslodavci oduzeli pasoše.

Gordić-Perc napominje kako je izmišljeno da Vijetnamci imaju platu od 900 evra, već je 73.000 dinara mesečno i dobija se na ruke, bez prava na bolovanje u slučaju bolesti. Zbog toga veći deo njih želi da se vrati kući.

Olga Vučković-Kićanović, iz organizacije Fides smatra da treba da se utvrdi ko ima korist od zapošljavanja siromašnih radnika u Srbiji.

„Ako dolaze najnekvalifikovaniji, treba postaviti pitanje kakav je nivo te usluge. U Zrenjaninu to se podvelo pod trgovinu ljudima, jer su im oduzeti pasoši“, dodaje Vučković-Kićanović.

Ona podseća da su se ranije bunili indijski radnici zaposleni na izgradnji koridora u Srbiji, „Beograda na vodi“, u Kraljevu, ali sa manjim odjekom u javnosti. Kaže da je nju iznenadila informacija da se Vijetnamcima u Linglongu plata daje u bruto iznosu „na ruke“ kao i da joj nije jasno kako u tom slučajun ostvaruju pravo na zadravstveno osiguranje.

Predstavnik Sindikata radnika građevinarstva Saša Torlaković je kazao da je Srbija sa Kinom potpisala ugovor o plaćanju socijalnih doprinosa, pa je sada situacija u vezi sa kineskim radnicima u Srbiji malo bolja, ali da problem pravi migracija domaćih radnika.

„Samo Holandija planira da napravi milion stambenih jedinica za strane radnike. Evropa guta našu našu radni snagu. Naši građevinci u Srbiji rade za 54.000 dinara mesečno. Indijci rade na teškim poslovima za 300 dolara i potpuno su nestručni,“ kaže predstavnik građevinara.

On naglašava da je većina stranih radnika neprijavljena i radi na crno, pored nekoliko desetina hiljada domaćih koji imaju isti taj status.

„Inspekcija radi svoj posao, ali država žmuri kroz pravosuđe“

Kaže da u Srbiji ipak postoje poslodavci koji imaju dobar smeštaj za radnike, ali i da najgore prođu građevinski radnici za koje se uglavnom ne zna odakle dolaze, jer se ne proveravaju: „Kada se povredi neko iz Turske odvedu ga u privatnu ambulantu i deportuju ga za Tursku. I poslodavci se štite preko sudova, ne naplaćuju im se kazne, niko ne odgovara za smrt radnika“, kaže Torlaković.

Kao poseban nedostatak novog Zakona o zapošljavanju stranaca on navodi odredbu po kojoj će posodavac državi za takvog radnika plaćati 360 dinara mesečno, dok će se o plati sa radnikom dogovarati posebno, „iza zatvorenih vrata“. 

Torlaković ocenjuje da će se zbog toga u Srbiji za nekoliko godina strani radnici otimati da rade i za 100 evra mesečno, poput slučajeva koji su prema njegovim rečima već zabeleženi u nekim afričkim zemljama.

Nebojša Miletić iz Unije poslodavaca Srbije izneo je kao mogućnost da su radnici iz Vijetanama možda čekali da im poslodavac završi dokumenta neophodna za rad u Srbiji. Ocenio je da će se takve procedure skratiti novim zakonom o zapošljavanju stranaca, što su neki pratioci konferencije negirali.

Miletić dodaje da je poslodavcima u Srbiji veliki problem rad na crno, jer se tako pojavljuje nelojalna konkurencija.

Dešava se, kako kaže i da profit tim formama bude od 30 do 40 odsto veći nego u preduzećima koje legalno zapošljavaju radnike.

Miletić dodaje i da država priprema zakon o volonterima, pripravnicima, kao i da su prepoznati psotojeći problemi, sa ciljem da budu zakonski pokriveni. Rekao da su u Zrenjaninu čekali na papirologiju, neko je komentarisao da to nije tačno, kaže da mu je to ličilo na tu situaciju, ali su ga neki pratioci konferencije demantovali.

Nataša Vučković, Fondacija Centar za demokratiju, smatra da je u Srbiji na delu fragmentacija radnog zakonodavstva upravo kroz te zakone, jer sadrže kontradiktorne odredbe. Srbija prema njenim rečima ne sme da se odriče suvereniteta nad svojom teritorijom zarad neke investicije, kao što se pokazalo u slučaju vijetnamskih radnika u Zrenjaninu.

Problem je kako dodaje u nedostatku radnika u republičkim inspekcijama, koje sve to treba da kontrolišu. Prema njenom mišljenju Srbija treba da se bavi i sve većim problemom u vezi sa nedostatkom radnika na tržištu.

Andrijana Radoičić-Nedeljković iz nevladine organizacije Atina smatra da slučaj vijetnamskih radnika u Zrenjaninu ima elemente trgovine ljudima.

„Država tumačenjem reakcije nezavisnih medija i nevladinog sektora u vezi sa tim slučajem ulazi u opasnu relativizaciju, umesto da ga ispita i kazni odgovorne počinioce“, zaklučila je ona.