Zašto ekološke organizacije zaobilaze Zlatibor?

Zlatibor je postao jedno veliko gradilište i sve se više urbanizuje. To je najprimetnije u nekadašnjem vikend-naselju Partizanske vode, koje sada izgleda kao centar bilo kog grada u Srbiji, sa popločanim trgom, buticima i hipermarketima. Dok se problemi koje urbanizacija donosi gomilaju, ekološki aktivisti, za sada, uglavnom zaobilaze najposećeniju planinu u Srbiji.

Da je izgradnja objekata na Zlatiboru u punom zamahu, potvrđuju nam i u Opštini Čajetina. Njeni predstavnici kažu za Novu ekonomiju da su prošle godine izdali 198, a do novembra ove godine čak 225 građevinskih dozvola.

O ekološkim problemima širom Srbije, naročito u manjim mestima, često izveštavaju samo građanske organizacije putem društvenih mreža. Obično su one i jedini izvor takvih informacija, jer država često „žmuri“ na probleme koji nekome donose zaradu.

Cvetanje divljih deponija

Reakcije građana na zlatiborske ekološke probleme koji se gomilaju, zajedno sa urbanizacijom, i dalje je slab, kažu aktivisti koji su na toj planini organizovali akcije čišćenja divljih deponija, na kojima završava građevinski otpad. 

Dizajner i aktivista Eko straže Damjan Dobrila je ove godine nekoliko meseci živeo u zlatiborskom selu Dobroselica. Njega od centra Zlatibora deli vrh Tornik i poznato je po atraktivnim prerastima, prirodnim kamenim mostovima koje su oblikovale reke.

Damjan nam je potvrdio da se na Zlatiboru intenzivno proširuje građevinsko zemljište, niveliše nasipanjem šuta i ostalog građevinskog otpada. Slike takvih lokacija objavljivao je na društvenim mrežama, želeći da skrene pažnju javnosti na taj problem.

A recimo ovaj prizor lokalne vlasti ne smatraju nelegalnom deponijom. Ovo je po njima dokaz ekonomskog i turističkog buma… To je navodno plansko nasipanje probranog šuta da bi se izravnalo zemljište za još mafijaških hotelčina od 100 spratova, da ima iz gondole šta da se vidi.. pic.twitter.com/dQlRvUbfjC

— Filozof iz Multiple! 2389 (@damjandobrila) October 22, 2021

Prema njegovim rečima, jedna od deponija nalazi se čak i ispod najnovije zlatiborske atrakcije, Gold gondole, koja preko Ribničkog jezera vodi do šumovitog vrha Tornik, koje ima još jednu žičaru i ski-stazu.

Damjan kaže za Novu ekonomiju da su ga u Opštini Čajetina uveravali da se radi o „vrlo probranom šutu“ kojim se niveliše građevinsko zemljište. Ipak, dodaje da je na takvim mestima nalazio i kućno smeće, industrijski otpad, neiskorišćeni asfalt.

„Ja nisam siguran koliko je to uopšte do same opštine, jer kad ljudi vide da neko nasipa šut, oni prosto tu počnu da nabacuju bez ikakvog reda. Lokalni čuvari prirode iz Parka prirode ’Zlatibor’ sve to znaju. Oni idu i čiste kada im neko javi“, objašnjava aktivista Eko straže.

Problem je, kako dodaje, što „čuvari očiste jedno mesto, dok se za to vreme divljim deponijama zaprlja još sto mesta.“

Damjan objašnjava da građanskog aktivizma na jednoj od najlepših planina u Srbiji nema, jer u zlatiborskim selima uglavnom žive stariji ljudi. Njihovi potomci onda svoju dedovinu prodaju investitorima ili sami grade vikendice za iznajmljivanje. Objašnjava da meštani uglavnom grade jeftine vikendice da bi ih izdavali. Zbog toga, na primer, u selu Dobroselica jedan ar zemlje dostiže cenu do dve hiljade evra.

„Prosto, nisam mogao u to da verujem. Iznad našeg imanja već se gradi vikend naselje, što možda i nije toliko loše. Tamo je ostalo premalo mladih ljudi. Stariji ljudi su oduševljeni što dobijaju nov put ili ako im se nešto plati. Od njih ni ne očekujem da imaju ekološku svest, njima je to nebitno“, smatra naš sagovornik.

Damjan kaže da su na Zlatiboru ekološkom aktivizmu najbliži ljudi iz Parka prirode „Zlatibor“. Oni su s njima kontaktirali kada su organizovali akciju čišćenja i došli sa kesama u koje je pokupljeno smeće. Pored njih, akciji su se priključili i neki mlađi meštani zlatiborskog naselja Bele Vode.

„Na Zlatiboru je tek krenuo turistički bum, a radi se tako da on baš remeti prirodu. Širi se centar. Bili su i ogromni požari, sedam dana smo gledali kako gore ogromni hektari, nijednog helikoptera nije bilo. Opština nije htela da zove vojsku, vojska nije smela da reaguje. Gorele su stotine hektara šume, zato što niko nije poslao helikopter“, kaže Damjan.

Dodaje da na Zlatiboru nije mogao da ostane, jer nije želeo da posmatra kako se prave „ogromne građevinske zone“.

„Ima tamo mladih ljudi po drugim selima, ali se ne trude da vide te probleme, jer im je to tužno“, zaključuje Damjan Dobrila.

Tamna strana Zlatnog grada

Obližnje Ribničko jezero sa okolnim livadama i četinarskim šumama, uskoro bi moglo da postane mesto izgradnje „Zlatnog grada“, projekta koji već godinama najavljuju u Opštini Čajetina. Tu će niknuti sportski i golf tereni, još hotela najviše kategorije.

Ribničko jezero, inače, služi za vodosnabdevanje Zlatibora i Čajetine. Ipak, Opština je ranije govorila o nameri da ga „komercijalizuje“, a da za piće koristi vodu sa Sušičkog vrela.

Vrh Tornik na Zlatiboru, u čijem podnožju je planiran „Zlatni grad“, jedan je od retkih vrhova koji i dalje ima prirodnu četinarsku šumu, kaže ornitolog Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije Marko Šćiban. Ceo taj region, kako podseća, pre razvoja stočarstva bio je pod šumama, kao i obližnja Pešterska visoravan.

„Tornik je ostao, zajedno sa Murtenicom, drugim zlatiborskim vrhom koji se nalazi na jugu, jedan mali region na kome se nalaze prirodne četinarske šume, kao i sađeni borovi. To su šume u kojima živi zaštićena fauna ptica, tu je pronađena retka mala sova, gaćasta kukumavka, nekada je bilo i tetreba“, objašnjava Šćiban.

U tom smislu, vrh Tornik je zapravo slika nekadašnjeg Zlatibora. Međutim, na njemu se sada nalaze gigantske žičare, kafići i kanalizacija koja se direktno sliva u potoke.

„To svakako nije mesto gde treba da se razvijaju neki zlatni, srebrni i ne znam kakvi gradovi. Ako se pogleda satelitski snimak Ribničkog jezera, može se videti da je ono kolektor više od dvadeset rečica, kao i Crnog Rzava koji je jedna divna reka. Sve to je i deo parka prirode“, ocenjuje naš sagovornik.

On smatra da smo izgubili osećaj za neke više vrednosti. Sve se svodi na interese pojedinaca koji bi praktično sve založili samo da se obogate. Planinski vrhovi, kako poručuje, ne treba da budu mesta za gradove.

„Ako pogledamo istoriju naše i okolnih zemalja, sela se prave u dolinama gde se može baviti poljoprivredom, dok su planinski vrhovi služili za stočarstvo i zapravo bili nešto odakle teku čiste vode. Mi smo zemlja koja ima veliki nedostatak pitke vode, a sada smo počeli da pravimo gradove za desetine hiljada ljudi na planinskim vrhovima“, naglašava Šćiban.

Šćiban kaže da se, pored Zlatibora zagađuju planinski potoci i na Kopaoniku, Staroj planini, Divčibarama. Napominje da je na planinama problem divlja gradnja, nekontrolisano ispuštanje kanalizacije, ali i nedostatak volje da se o tome razmišlja.

„Mi u Vojvodini imamo užasnu vodu, to svi znaju, čak ćemo evo i na Makišu praviti naselje. Kao da su nas okupirali neki roboti, koji planiraju da unište sve što služi održivom životu“, zaključuje Šćiban.

On poručuje da Zlatibor treba sačuvati u „određenoj meri“, jer se već dovoljno razvio. Smatra da na toj planini treba razvijati prirodne vrednosti, pogotovo što se tiče Parka prirode.

Država loš čuvar

Park prirode „Zlatibor“ proglašen je u oktobru 2017. godine, posebnom uredbom Vlade Srbije. U toj uredbi se navodi da na Zlatiboru dominiraju autohtone vrste borova, kao i strogo zaštićene vrste munika, klokočika, dren, hajdučka oputa i breza.

Nova ekonomija je razgovarala i sa ljudima koji obavljaju majstorske građevinske poslove na Zlatiboru. Oni kažu da se na toj planini građevinski radovi izvode svuda, gotovo neprekidno. Stalno se grade zgrade, hoteli, apartmani, ruše se stare vikendice. Kako dodaju, praktično stalno rade na Zlatiboru, od toga žive i izdržavaju svoje porodice.

Tijana Jevtić iz Užica bavi se dizajnom i fotografisanjem prirode. Često je na planinama u okolini Užica, fotografiše reke, potoke, životinje, šume, drveće, insekte, predele, ali nikada ne otkriva njihovu lokaciju. Poznata je i po građanskom aktivizmu u borbi protiv izgradnje mini-hidroelektrana (MHE) u zlatiborskom selu Ravni na reci Prištavici, kao i u vezi sa slučajem MHE Ročnjak u selu Bioska, koja na kraju nije izgrađena zahvaljujući građanskim aktivistima nevladine organizacije Libergraf.

Kaže da se nije mnogo obazirala na divlju gradnju, u smislu pojedinačnih poduhvata meštana. Više je istraživala kada su takve poduhvate preduzimali oni koji treba da budu čuvari zaštićenih područja.

„Zanimljivije mi je kad lokalna samouprava progura dve MHE na području u postupku zaštite, pa onda organizuje protest protiv zaštite područja i time zloupotrebi narod (Čajetina) ili, kada staralac područja gradi ski-centar i ribnjake i svašta, bez potrebnih dozvola, a istovremeno ućutkuje narod koji tu živi praveći spisak nelegalno izgrađenih objekata (Mokra Gora). Ili, kada manastir uzme celu reku za svoje potrebe, kao u Bajinoj Bašti“, kaže Tijana za Novu ekonomiju.

Kada sve to nelegalno rade veliki igrači, osim što nepovratno menjaju lični opis tih područja, sopstvenim primerom daju opravdanje da to rade i drugi, naglašava Tijana.

*Mišljenja izražena u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno mišljenja Ambasade Kraljevine Norveške, Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda Sjedinjenih Država ili njegovih partnera.