Stalno na vlast dolaze novi gladni

Zoran Drakulić, za jedne tajkun, šta god to značilo, jer je novac sticao u inostranstvu, za druge jedan od najvisprenijih biznismena ne samo Srbije, nego i bivše Jugoslavije, sigurno je čovek kome se ne može osporiti ni ogromno znanje, ni isto toliko međunarodno poslovno iskustvo. Neki kažu da je „njemu bilo lako“ da sa mesta finansijskog direktora tadašnjeg giganta Geneksa započne privatni biznis, a drugi opet smatraju da su takvu šansu imali mnogi, a samo su je najsposobniji iskoristili. Navodno je rekao da „njegova noga neće kročiti u Srbiju dok je Milošević na Dedinju“ i obećanje je ispunio. Podržavao je Vojislava Koštunicu i DSS, bio kandidat za gradonačelnika Beograda, ali se na kraju razočarao i napustio politiku. Dok su se na početku krize svi ovdašnji biznismeni nekontrolisano širili i zaduživali, on je deo svog biznisa prodao. Nema dlaku na jeziku i ko je spreman da sasluša, može štošta i da čuje. Prema vlasti je kritičan, ali bi ipak pomogao i to, kaže u trazgovoru za „Novu ekonomiju“, volonterski, u interesu države, jer je sve poslove u životu završio. Ali niko ništa ne pita, jer ljudi kad dođu na vlast, odmah sve znaju.

Dosta su protivrečne prognoze o kretanju ekonomske situacije u ovoj, a i u sledećoj godini. Dok MMF prognozira pad BDP-a od 0,5 odsto, premijer smatra da su pogrešili i da nam sledi privredni rast. Kakav je vaš utisak sa stanovišta čoveka iz privrede?

Ne vidim ništa dobro. Sve priče da nam ide dobro na bazi punjenja budžeta u prva tri meseca ne daju realnu sliku u kakvom stanju je privreda. Mislim da je u katastrofalnom stanju i nikada, izuzimajući ono vreme sankcija, nismo imali ovakvu situaciju. Iz onoga što sam čuo, naročito od ministra ekonomije, nisam čuo nijednu meru koja govori u prilog tome da će nam biti bolje. Para nema, a privredu ne možemo da pokrenemo bez para. Moramo nešto da učinimo da pokrenemo mala i srednja preduzeća, koja su i najfleksibilnija, da bismo pokrenuli i ostali deo privrede.  Toga jednostavno danas nema. Sa druge strane, smanjenje plata i penzija će se sigurno odraziti na potrošnju i to je mera koju ja nikad ne bih preduzeo. Pre bih ugasio i Smederevo i Rafineriju Pančevo, nego što bih ovo uradio.  Sukcesivno bih smanjivao administraciju, pod uslovom aktiviranja privrede.

Smanjenje plata i penzija možemo da shvatimo kao gašenje požara, ako nam smanjenje deficita budžeta treba odmah. Zadužili smo se za ove dve i po godine sedam milijardi evra, prodajemo šta se može prodati. Koja je druga mera bila na raspolaganju?

Imamo primer Grčke. Oni su sproveli slično stezanje kaiša, smanjenje plata i penzija, i do čega je to dovelo? Do pada društvenog proizvoda od čak 20 odsto. To će i nama da se desi. Ja mislim da je i premijer već signalizirao da je to bila greška. Samim tim što već najavljuje da će podizati plate i penzije, verovatno ima pokazatelje koji to govore. Plate i penzije su već bile dosta niske. Mi moramo da radimo suprotno, da ih podignemo na viši nivo, da bismo podstakli potrošnju. Nemamo mi tržište za dobar deo svojih proizvoda. Sa jedne strane smo se neobjašnjivo otvorili prema Evropi, čime je domaća privreda sve manje konkurentna, a sa druge smo smanjili domaće tržište za naše proizvođače. I to je loše. Moramo da se okrenemo proizvodnji, da pokrenemo sve što se može pokrenuti, a ima toga.

Na koji način?

Imate danas veliki broj firmi koje bi mogle da rade, ali ne mogu da nose nagomilane dugove iz prošlosti. Kada bi se rešile tih dugova, one bi mogle da rade. Evo, na primer, Sevojno, koje je bilo kod mene u grupi, moglo bi godišnje da napravi profit od 10 miliona evra i da podigne proizvodnju duplo, da bude drugi ili treći najveći izvoznik, ali ne može da nosi 40 miliona duga iz prošlosti. A takvih preduzeća imate koliko hoćete u Srbiji. Dakle, moramo da vidimo šta će da se radi sa tim firmama koje kod banaka imaju loš rejting jer imaju veliki nagomilani dug, ne mogu da se zaduže i imaju visoke kamate. Dakle, država i međunarodne finansijske institucije treba da se dogovore šta da rade sa tim dugovima koji se ne vraćaju bankama. Država mora da bude inicijator i to mora hitno da se uradi. To je ključni problem u ovom trenutku u srpskoj privredi.

Sad treba da počne skeniranje banaka, ali postoje bojazni da je nivo problematičnih kredita znatno premašio 30 odsto…

Jeste, čak imate banaka, i to poznatih, sa 50 odsto problematičnih kredita. To mora da se reši i zbog banaka i zbog firmi. 

Kako se, po vašem mišljenju, dogodilo da od privatizacije bankarskog sektora zaradimo 700-800 miliona evra, a da ove četiri državne banke, na čelu sa Agrobankom, naprave gubitke od milijardu evra?

Svaka partija je imala svog miljenika. Kako neka firma može da se zaduži 400 miliona evra? To ne može normalna banka da da. Kad ja uđem u banku, oni me skeniraju, gledaju istoriju, ja nemam nevraćen kredit u svojoj istoriji. A dođe neki Bogićević i odmah dobije 400 miliona. Kako? Da se ne zavaravamo, i sad imamo nove Bogićeviće.

To i jeste problem, kako sad banke da daju nove kredite kad ni sa ovima koje su dale ne znaju šta da rade?

Moraju tih problematičnih kredita hitno da se reše, nema dalje odlaganja. Drugo rešenje je da onim firmama koje bi mogle uspešno da rade, država pomogne i osigura te kredite kad nema drugih rešenja, inače će sve da stane.

Ali kad god se to u prošlosti radilo, nije se dobro završilo po državu.

Zavisi kako se radi. Treba da dođu profesionalci, da to rade onako kako se radi u svetu, a ne da se naprave nove dubioze. Banke moraju da se nateraju da se oslobode loših kredita. To je Narodna banka davno morala da reši.

Kako?

Pa prvo, mora da natera banke da te problematične kredite prodaju. Vi  ako danas dođete u banku i hoćete da kupite njen kredit uz popust, banku  to košta, što je nonsens. Umesto da stimuliše banke da prodaju loše plasmane, Narodna banka ih destimuliše dodatnim porezima. I onda banke nenaplative kredite vode u knjigama kao naplative. Osim toga, ima mnogo banaka za ovo malo tržište, treba da se ukrupne. Pričamo o svačemu, a ja nisam čuo nikakav plan kako će privreda da krene dalje. Pitao sam ministra privrede na jednom zatvorenom skupu koje su to mere, ko će pokrenuti privredu, ako nema novca predviđenog u budžetu.

Ali svakog dana slušamo o stranim investicijama koje će doći u Srbiju.

Strane investicije mogu da dođu u ovom trenutku u Srbiju samo politički ili uz ogromne subvencije. Bez domaćih privrednika nema pokretanja privrede, niti  stranih investicija. Nikada naša firma na strana tržišta  nije ulazila sama, uvek je tražila dobrog lokalnog patrtnera. To vam je sigurnost za uspešno poslovanje. Tako rade i stranci. Tako rade i fondovi, neće oni da ulažu više od 20 do 30 odsto u neki posao, niti hoće da budu većinski vlasnici. I to je suština. Jednostavno, mi nemamo dobar ambijent. Domaći privrednici su se opekli više puta. Nemački ambasador na jednom ručku kaže – treba srpski privrednici da pokrenu privredu. Ja sam ga onda pitao – koji srpski privrednici? Mi smo ovde na lošem glasu, okarakterisani kao pljačkaši. Dakle, prvo mora da se promeni ambijent. Drugo, mi svi radimo sa umanjenim kapacitetom. Neće više niko da se zaleće. Toliko smo se puta opekli da svako ko je zaradio neki kapital, ovde ili u inostranstvu, bolje mu je da čeka nego da ulazi u novu avanturu, jer to može skupo da ga košta. Umesto da radimo sa 100 posto kapaciteta, da nam je premijer rekao – ti si Drakuliću zadužen za ovaj deo, ti Miškoviću za drugi, ti Beko za treći…

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“