Neće posao da kuca na prozor

Građevinske firme treba da nađu tržište, a ne da čekaju da tržište dođe kod njih. Jednostavno, čekaju da počne nešto da se radi u Beogradu da bi imali posao. Problem države je to što se neracionalno raspolaže javnim finansijama i što važnim projektima upravljaju nestručni ljudi, koji se ne ponašaju kao menadžeri u privredi. Ova kompanija izvozi 95 odsto proizvodnje, od Alžira do Abu Dabija, od Londona do Kazahstana

Božo Janković, vlasnik firme „Enterijer Janković” iz Novog Sada, pre 25 godina je počeo od nule. Njegov početak izgledao je ovako: prva stolarska radionica, 23 kvadrata, iznajmljena u Novom Sadu za tadašnjih 400 nemačkih maraka bila je pokrivena daskom i prokišnjavala. Mašine su bile u fazi raspadanja, sedam puta se selio, demontirao radionice i prelazio u veći prostor.

Danas je vlasnik kompanije koja ima gotovo 30.000 kvadrata proizvodnog prostora, a upravna zgrada firme izgleda kao „milion dolara”. Ima oko 500 zaposlenih, od čega je više od stotinu arhitekata, dizajnera, inženjera i više stotina iskusnih stolara. Nije privatizovao nijednu firmu, nije se oslonio na državni kapital, a ipak je napravio veliku kompaniju. Podjednako je zanimljivo da kompanijom upravlja tako da nije prinuđen da otpušta radnike niti je, kako napominje, smanjivao plate zbog finansijske krize, za razliku od mnogih menadžera i privrednika u Srbiji.

„Za relativno kratko vreme napravili smo dobru kompaniju koja pritom nema porodičnu tradiciju, niti bilo kakvu institucionalnu ili partnersku podršku. Nikad se u našoj kompaniji nije desilo da kasni plata, ne kasnimo sa obavezama prema državi po bilo kom osnovu, redovno plaćamo poreze i doprinose. Ne znamo šta znači blokiran račun ili neplaćena faktura“, kaže Božo Janković za „Novu ekonomiju“.

Nova ekonomija: U čemu greše menadžeri mnogih kompanija u Srbiji koje su godinama nelikvidne, radnicima mesecima kasne plate, duguju poreze i doprinose i ne vide izlaz iz takve situacije?

Božo Janković: Mnoge firme u Srbiji su uspavane i oslanjaju se na državu, čekaju da im država reši sve probleme. Takođe, menadžeri koji upravljaju kompanijama ne shvataju da je potrebno stalno transformisati firmu, kako bi bila uspešna na tržištu. To je ključni problem domaće privrede. Mislim da su mnoge firme umorne i uspavane, kao da čekaju da neko drugi reši njihove probleme. Ne shvataju da moraju sami rešavati probleme i sami delovati na tržištu. Na primer, kada u našoj kompaniji projektujemo jednu hotelsku sobu, ne čekamo da se urade istraživanja tržišta, nego takav projekat napravimo brzo, za 15 do 20 dana. Za isti projekat, recimo, jednoj državnoj firmi bilo bi potrebno dve godine da se sve završi. Iako poštujem nauku i institute, u privatnim firmama mora da se radi brže, potrebno je osluškivanje tržišta, prilagođavanje, praćenje trendova u svetu. I to je ključ uspeha u slučaju moje kompanije.

NE: Da li sve zavisi od menadžera i njihove sposobnosti da upravljaju kompanijama?   

B. Janković: Kompanija je jaka onoliko koliko ima jake timove. Prvi čovek može biti veoma pametan, ali to mu ništa ne znači ako nema dobar tim. Ali, da bi jedna firma imala dobar tim, mora obučiti i edukovati zaposlene, pružiti im uslove da prate stanje na tržištu i da napreduju u poslu. Osim toga, problem domaće privrede je što nema dobar proizvod, jer da bi firme izvozile, moraju imati izuzetno jak kvalitet i sve sertifikate koji su potrebni na stranim tržištima.        

NE: Enterijer pripada građevinskoj industriji, odnosno to su završni radovi u građevinarstvu. Građevinarstvo čini ispod četiri odsto BDP-a i najviše je pogođeno od početka krize. Kako se ta industrija može pokrenuti?

B. Janković: Građevinske firme treba da nađu tržište, a ne da čekaju da tržište dođe kod njih. Ljudi hoće da grade ispod svog prozora. Čekaju da počne da se gradi nešto u Beogradu, da bi oni radili. Ne može klijent nekome da dođe ispod prozora, mora se ići prema tržištu, jer ono neće samo doći.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“