Aleksandar Popović je redak, ako ne i jedinstven primer da se može godinama opstajati u političkom životu bez afera i skandala, da se može zastupati nacionalna (neki kažu nacionalistička) desničarska ideja, a uživati ugled i kod političkih protivnika. Za sebe govori da nije karijerni političar, da je od 23 godine radnog staža, samo pet godina primao platu u politici. Bio je ministar nauke i zaštite životne sredine, pa ministar energetike. Bio je kandidat DSS-a za gradonačelnika Beograda. Profesor je Hemijskog fakulteta u Beogradu. Na pitanje šta se desilo pa nije hteo da se kandiduje za predsednika DSS-a po odlasku Vojislava Koštunice, kaže da je, osim zdravstvenih razloga, sama činjenica da je tri puta poražen u Beogradu u istoj trci koju je trčao, nalagala da se povuče u drugi plan. Najlakše je, kaže, za sopstvene promašaje i greške kriviti druge, bez obzira na činjenicu da ni on, ni stranka kojoj pripada, nije imao medijsku podršku ni izbliza kao oponenti. „Neko ko ima teret tolikih poraza, ko je bio potpredsednik stranke i učestvovao u njenim porazima na republičkom nivou, prosto više nije dobar za stranku i za ideju koju ona zastupa.“ Nije napustio stranku, ostao je u njoj, ali se nije kandidovao da je vodi. To je, po svoj prilici, kod nas politički presedan. Njegovi stavovi suprotni su onome što govori kako pozicija, tako i najveći deo opozicije.
Sadašnja predsednica DSS-a Sanda Rašković Ivić predlaže da vaša stranka izađe iz vlasti u Beogradu, ali ne i iz ostalih opština. Zašto? Šta sada zamerate koalicionom partneru što niste prilikom formiranja vlasti?
Izneću svoj krajnje lični stav. U vlasti, republičkoj ili lokalnoj, moguće je biti dok se slažete u suštinskim potezima koje ta vlast, na svom nivou, radi, sa onima koji je čine. Vemenom se mogu iskristalisati ozbiljne razlike, među partnerima koji vlast čine. Kada se to desi, jasno je da onaj koji je manji treba da vlast napusti, tamo gde se sa ključnim potezima ne slaže. Deo našeg programa je od 2004. godine bio izmeštanje železničke i autobuske stanice i oslobađanje savskog amfiteatra. Ne slažemo se sa načinom na koji se, bez javnog poziva za izradu DUP i uređenje prostora, bez izbora strateškog partnera, bez mogućnosti slobodnog takmičenja potencijalnih investitora, bez ikakve finansijske i infrastrukturne računice projekat radi na način na koji se radi, u gradu gde veoma mnogo poslovnog prostora stoji neiskorišćeno, u zemlji gde veliki broj stanovnika ne živi na vodi, već nema ni pristojnu pijaću vodu i u gradu gde veliki deo njegovih žitelja nema kanalizaciju.
Bili ste ministar energetike kad je NIS prodat Rusima bez tendera. Sada se isto radi sa „Beogradom na vodi“ i Arapima. Da li je maliciozno zaključiti da se vlasti menjaju ali manir vladanja ostaje?
Nemoguće je praviti paralelu između međudržavnog sporazuma sa Ruskom Federacijom zahvaljujući kome imamo profitabilnu i rekonstruisanu naftnu industriju i konačno završeno skladište u Banatskom Dvoru, zahvaljujući kome ne brinemo da li će i kada zimi Ukrajina da pravi problem oko snabdevanja gasom i „Beograda na vodi“ gde se ulazi u dil sa privatnom firmom izabranom direktnom pogodbom, koja će imati privatni interes da gradi stanove i poslovni prostor, a gde i ne znamo kakav je ugovor kojim će se ceo posao regulisati.
Kad pogledamo vašu biografiju, živeli ste sa obe strane nekadašnje gvozdene zavese – i u Sovjetskom Savezu i u Americi. Ali, niste se izgleda priklonili nijednoj strani. Imali ste rezerve kod prodaje NIS-a Rusima, a sada ste jedini, od svih ljudi, reagovali na izjavu američkog ambasadora Kirbija da su Srbi šizofren narod.
Ambasador Kirbi je uvredio jednu celu naciju, a za mene je zaprepašćujuće da mu niko iz vlasti nije odgovorio. U takvim situacijama ozbiljne zemlje takvom ambasadoru, ako mu već ne uskrate gostoprimstvo, tiho saopšte da neće biti priman ni na jednoj zvaničnoj adresi dok se ne izvini. Naši vlastodršci su hrabri kada treba da odgovaraju Maji Kocijančič, a kukavice kada narod koji ih je izabrao vređa, i ne prvi put, američki ambasador.
Možda ste jedino vi to preozbiljno shvatili, da je ta kvalifikacija izrečena kao uvreda.
Ako ja vama kažem da ste šizofreni, je li to uvreda? Ja sam čuo ono što je čula cela Srbija. Ali ovo i nije priča o Kirbiju, nego o srpskoj vlasti i najvećem delu opozicije. Premijer je čak pokušao da izmeni Kirbijevu originalnu izjavu i zaštiti svoje „američke prijatelje“.
Ali i američki prijatelji, kako vidimo, ozbiljno podržavaju ovu vladu i premijera.
Verujem da je činjenica da se Sjedinjene Države, nažalost, ne ponašaju prijateljski prema Srbiji. Bombardovali su Srbiju i Srpsku, pokušali da otmu deo teritorije, zaprašili nas kasetnim bombama i osiromašenim uranom. Ako neko ko vas ne voli, ko se ne ponaša prijateljski prema vama, podržava vašu vladu, onda je sasvim jasno da ta vlada ne radi u vašem interesu. Konačno, to znači da bi za državu bilo zdravo da vlada ode.
Demokratska stranka Srbije kojoj pripadate od osnivanja je protiv ulaska u Evropsku uniju…
Naš osnovni stav je uvek bio da zastupamo politiku za koju smatramo da je u najboljem državnom i nacionalnom interesu. Verovali smo u briselske floskule o poštovanju međunarodnog prava, o tome da je upravo ulazak u EU garancija za vladavinu prava i jake demokratske institucije. Interes Srbije i Srba jeste poštovanje prava, jesu jake institucije. Međutim, na slučaju bastarda koje neki zovu „Republika Kosova“ pokazalo se da je laž sve što smo iz Brisela slušali. U životu možete da o nekome imate dobro mišljenje dok na svojoj koži ne upoznate njegovu prirodu. Mi smo prirodu EU upoznali i, kao i u životu, promenili stav, rukovodeći se interesima Srbije.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
