Najveći problem je neuređena država

„Koliko god porez bio mali, onome ko ga plaća on je veliki” ili –  kako bi se mogla protumačiti ova francuska izreka – onome ko naplaćuje uvek je malo, a onome ko plaća uvek je puno.

Iz ovog konflikta proizlazi sva kompleksnost poreskog sistema jedne zemlje, posebno zemlje koja ne može da se pohvali poreskom disciplinom građana, ali ni dobrom organizacijom naplate poreza. 

Osim što se od poreza faktički finansira funkcionisanje države, u našem slučaju sudstvo, policija, zdravstvo, obrazovanje i socijalna zaštita, uz možda i predugačak niz drugih funkcija, preterano poresko opterećenje utiče negativno na privredu i ekonomski rast. Ovo je poseban izazov za državu koja je prošle godine zabeležila jedan od najvećih budžetskih deficita u Evropi i čiji je javni dug dospeo do nivoa od blizu 75 odsto BDP-a. Država očajnički želi da smanji deficit i zaustavi rast duga, a s druge strane izlazi iz recesije i zato joj je još važnije da ostvari privredni rast.

Srpske vlasti su od početka krize uglavnom pokušavale da smanje deficit i povećaju prihode tako što su povećavale poreske stope i to skoro sve koje imaju u svom arsenalu. Ta mera, međutim, nije obavezno značila i povećanje poreskih prihoda. U poslednje dve godine na scenu je stupila fiskalna konsolidacija, smanjenje penzija i plata, a sada slede očekivana otpuštanja u javnom sektoru kojima se planira smanjenje javnih rashoda. O uspehu će moći da se sudi tek za koju godinu.

I mada svi porezi, kako objašnjava Saša Ranđelović, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, utiču negativno na privredni rast i uslove poslovanja, među njima se izdvajaju oni koji imaju veći efekat od drugih. To su porezi na dobit i porezi i doprinosi na zarade, koji kao porezi na faktore rada imaju najveći efekat na poslovanje preduzeća. Indirektni porezi, tj. PDV i akcize imaju nešto manji efekat na privredni rast.

Kada se govori o porezu na dobit, Srbija se danas nalazi među zemljama sa umerenom stopom poreza od 15 odsto. Na primer, prosek u zemljama Centralne i Istočne Evrope je 16 odsto. Međutim, u prvoj deceniji 21. veka baš Srbija je predvodila utakmicu među zemljama regiona u tome ko će više spustiti porez na dobit i tako privući investicije. 

Tako je porez na dobit 2005. godine smanjen na 10 odsto. Plašeći se da će zbog toga strane investicije zaobići njihove privrede, ubrzo su nas pratile Bugarska, BiH i Albanija, a najdalje je otišla Crna Gora sa devet odsto, što je i danas aktuelna stopa. Svedoci smo da ovo skoro nijednoj od ovih zemalja nije pomoglo u privlačenju investicija, čak naprotiv. Daleko uspešnije centralnoevropske zemlje, poput Poljske (19%), Češke (19%), Slovačke (22%), pa i Hrvatske (20%), zadržale su navedene stope poreza na dobit na nekom proseku za EU, ali im to nije smetalo da privuku značajne investicije. 

Ispostavilo se, na ovom primeru, da visina poreza nije ključni element u donošenju investicionih odluka, mada se od srpskih vlasti to moglo često čuti sredinom 2000-ih. Za investitore je mnogo važnije bilo kakvo je pravosuđe u zemlji, da li ima korupcije, i koliko, kolika je makroekonomska stabilnost. 

Kako objašnjava Ranđelović, neuređene zemlje Jugoistočne Evrope pokušavale su niskim porezima da nadoknade tu svoju neuređenost, što se svelo na to da su niskim porezima i subvencijama investitorima plaćale za nedostatke u poslovnom ambijentu. Na primer, u globalnom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o konkurentnosti ekonomija, visina poreza uopšte se ne razmatra kao faktor koji utiče na konkurentnost privreda.

Ne samo da je sa 10 odsto Srbija imala jednu od najnižih stopa poreza na dobit, već je davala i tolike poreske olakšice da je u stvari efektivna poreska stopa, ono što firme stvarno plate, iznosila od pet do šest odsto. Prema nekim procenama, na ovaj način budžet je gubio godišnje oko 15-20 milijardi dinara prihoda (oko 0,5 odsto BDP-a). Tek krajem 2013. godine ukinute su najznačajnije olakšice, a to su poreski investicioni krediti. To su oslobađanja od poreza na ime investicija u osnovna sredstva. Ova odluka, doneta za vreme ministra finansija Lazara Krstića, naišla je na veliko negodovanje privrede.

Na primer, NALED je preporučivao da se poreski kredit primenjuje na sto odsto vrednosti investicije, kao i da se poveća obuhvat osnovnih sredstava na koje bi se olakšice primenjivale. Još je preporučio da se rok važenje poreskog kredita produži sa 10 godina na neograničeno. 

Umesto toga, porez na dobit je povećan sa 10 na 15 odsto, a olakšice su potpuno ukinute. Na ovo su reagovali strani investitori, naviknuti na olakšice i niske poreze, ističući da se porez utrostručio sa efektivnih pet na 15 odsto. Međutim, ova promena važila je za investicije  realizovane od 1. januara 2014. godine, dok je za prethodno završene ili započete poreski kredit ostao, pa se efekat ove mere na budžet još nije potpuno pokazao.

Prema analizi Saše Ranđelovića, prihodi od poreza na dobit preduzeća u Srbiji iznose oko 1,3 odsto BDP, što je znatno manje u odnosu na prosek 27 zemalja članica EU, gde iznosi 2,4% BDP, kao i u odnosu na zemlje Centralne i Istočne Evrope, gde je dva odsto BDP. 

Efektivna stopa poreza na dobit zbog brojnih olakšica bila je ubedljivo najniža, što se odražavalo i na nizak prihod budžeta po tom osnovu. Nikola Altiparmakov, član Fiskalnog saveta, smatra da je dobro što su te olakšice ukinute, jer su od njih koristi imale samo velike firme, kojima je to pomagalo da povećaju profit. S druge strane, niko zbog niskog poreza i velikih olakšica nije dolazio da investira.