Družina kojoj leži „forte“

Hor „Smilje“ nastao je 2008. kao kamerni, sa 19 članova, a od tada je narastao do 50.  Svi redovno dolaze u Dnevni centar gerijatrijske ustanove „Stari grad“, svakog ponedeljka. Još pre zakazanih 11 časova, oni dupke ispune prostoriju. Nastupi su česti, pa valja vežbati. 

Da veliki red vlada vidi se i po rasporedu, napred sede gospođe, a iza njih gospoda. Glave – sede, bojene i prosede, zaronjene su u tekstove, atmosferom dominira dirigentkinja Vukica Smiljanić. Stroga je vrlo, priznaje, ali njeni horisti tu osobinu vole, znaju da samo tako ishodi dobar rezultat.

Prvo će uvežbavati splet rodoljubivih pesama, a onda drugi deo repertoara, koji je sama odabrala, a koji je za sada tajna. Šolje čaja pred svakim inspirišu me da i ja, u malom bifeu iza, zatražim kafu.

„Je l’ vi pevate u horu“, pita me Jasmina, a kad sazna da sam novinarka, silno se izvinjava. Nepotrebno, budući da se od članica ne razlikujem toliko po starosti, koliko po oblačenju. Jer, ima tu i mlađih penzionerki, sve su dame, doterane za priliku druženja, a ja nonšalantna, „apa-drapa“. Ne zbog greške, već iz poštovanja, turska kafa sa ratlukom je na račun kuće. E, sad stvarno možemo da počnemo, što se mene tiče.

„A-aaa-a, ovo je Srbija, govore grobovi ratnika i slavnog vremena“, ori se prostorijom, hor ne gubi ni sekunde, praćen akordima na harmonici. „Treću strofu pijano, ali da bude stvarno pijano, a kad dođe ’aaaaaa’, onda ćemo forte“, komanduje Vukica dubokim glasom koji se, kad zapeva, pretvara u kristalni sopran. Sva je u pokretu, prati ih savetima, nalik naredbama da „ne može ravno“. „Upamti to, kao što govorim svom partneru“, tako im kaže, pa se čudim otkud da sklizne u privatne vode. To s „partnerom“, docnije još jednom ponavlja, ali se tek mnogo kasnije ispostavlja o kakvoj vrsti odnosa se radi.

Forte skupini više leži, dirigentkinja ih stišava gestom, ali i izrazom lica. Gestom označava i kraj pesme, ali deo hora ponavlja poslednji stih. „E, baš mi to fali“, hvali ih Vukica što su je ispravili u grešci, podsetili na završnicu. Na „tri-četiri“, kreću opet, ovoga puta savršeno, pa proba ide dalje.

Pažnju mi na trenutak preokupira ambijent. Veseo, šaren, pun ručnih radova korisnika, fotografija, s pregršt raznobojnih balona. Ovde se, očigledno, često nešto slavi, razmišljam, al’ me prene tresak lista papira po klupi. Vukica mi je pripremila izjavu, ispisanu čitkim ćiriličnim rukopisom. „Još ćemo razgovarati, ali ovim ćete završiti“, i mene tretira kao „potčinjenu“. Da mi je to neko drugi rek’o, bila bih ljuta, ovako mi je simpatično. Pogotovo što su sve informacije korisne i smislene.

To se dešava u hodu, hor je već prešao na „Mladog kapetana“ gde se očekuje da se „muški istaknu“. „Nemojte ovaj glisando da mi radite“, Vukičina pažnja ne popušta zbog intervencije kod predstavnice medija, svoj hor „gađa“ stručnim izrazima.