Profesor Ratko Božović, dugogodišnji je redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu za predmete Teorija kulture, Sociologija kulture, Kulturna politika, Javno mnjenje, na poslediplomskom smeru Teorija kulture držao je predavanja iz predmeta Fenomeni modernog sveta. Bio je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu i na poslediplomskim studijama Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Odličan sagovornik na temu – šta nam se događa i kako društvo da izađe iz opšte regresije.
Svedoci smo dosad čini se neviđene, ponosne i arogantne demonstracije nedostatka političke kulture, elementarnih manira u javnom govoru, pa često čak i nedostatka bazične pismenosti. Kako smo do toga, posle svega, kao društvo došli?
Iz nedavne prošlosti nasledili smo figuru neprijatelja i govor mržnje. U opticaju su ne tako davno bile „jake” reči poput: „izdajnik”, „strani plaćenik”, „najamnik”, „neprijatelj”. Tako je autoritarni režim satanizovao opoziciju, koja je, po njima, nudila „haos i nasilje”. Kada se sve to ponavlja i sada, u pitanju je opasna dijagnoza. Društvo u tranziciji koje nije uspostavilo novu lestvicu vrednosti i kritičku javnost, ima i previše mutnog taloga iz koga niču i vulgarna propaganda i stil ekstremističke komunikacije. Stara matrica gluvoneme komunikacije i dalje snažno funkcioniše. Neistomišljenici se ponovo pretvaraju u sagrešitelje koje treba ućutkati i provući kroz blato. Na delu je govor ućutkivanja i satanizacije. Strančarenje je poprimilo formu drastične netolerancije i brutalne osvete. Osveta je dobila maltene pravo građanstva! To nije normalan govor jer ga zaglušuju plotuni prejakih reči, prožetih mrzilačkim afektima.
Tu nema ni razmišljanja, ni sumnje, ni dilema. U tom isključivom govoru nadmoćno vladaju i epiteti i etikete. To je najviše nasleđe iz devedesetih. Štaviše, danas postoje pravi specijalisti za etiketiranje i diskvalifikaciju u samom parlamentu. Kad ne postoji argumentacija, pljušte etikete i diskvalifikacije. Dominira prvo lice stranačke množine. Iza tog neodređenog“mi”, ne krije se ništa drugo do idolopoklonička vernost svojoj stranci i vođi. Sigurno je, međutim, da iza njih ne stoje ličnosti ni kritičko stanovište.
To što preovlađuje militantan i nekritičan govor i nepismenost znak je da je zajednica u velikoj meri udaljena od slobodnog i demokratskog društva. Zato se neminovnost obnove slobodnog, kompetentnog, argumentovanog i mirotvornog govora i pismenosti nameće kao preduslov slobode ljudskog sporazumevanja i kao uslov zdravlja društva. I pojedinca i društva.
Pojedini analitičari tvrde da je u pitanju smena elita. I u razvijenom svetu elite se smenjuju, ali ipak ne na ovako drastičan način?
To bi valjalo istraživati i dokazati. Nemam takva saznanja. Znam da se u vreme tranzicione krize, koja nikako da se dovrši, srednji sloj survao u bezdan siromaštva. Nije postojala nikakva mogućnost da se iz njega reprodukuje bilo kakva elita. Najveći problem je bio i ostao što je srednji sloj pretpostavka za svaku strukturalnu promenu društva. Bez njegovog snažnog uspravljanja i dinamičkog prisustva zagarantovana je stagnacija, pa i regresija društva.
A takozvani elitizam novokomponovanih intelektualaca deluje i humorno i karikaturalno. Mnogi od njih su se domogli materijalnih vrednosti i nimalo zanemarljivog bogatstva. Tako su stigli i do visokostatusnih diploma i važnih društvenih položaja. Što je najgore, ovu „elitu” određuje bogatstvo i vlasništvo, a ne intelektualne i tvoračke vrednosti.
Kad je ovakva „elita” nastajala, došlo je do masovnog „odliva mozgova”.
Bezbroj stručnjaka, naučnika, talentovanih stvaralaca svih usmerenja, napustilo je zemlju u haosu, državu bez perspektive. Tako su najučeniji i nadareni odlazili u svet, a ovde su ponajviše ostajali sirotinja i tajkuni. Simptomatično je i to da još ne postoje podaci koliko je hiljada naših elitnih intelelektualaca napustilo svoju zemlju. I to govori o velikom neredu države u tranziciji. Stoga nije neobično što i sada novu kvazielitu čine brzopotezni bogataši, vrh partijskih nomenklatura i novokomponovana estrada. Neprestana stranačka uvezanost intelektualnih zavisnika od politike i intelektualna autonomija ne idu zajedno. Zavisnici od pragmatske politike sledili su put od ideološke podobnosti, demagoškog populizma do kič estrade.
Svuda postoji, kako vi kažete, zapušten i ispušten svet, ali da li on svuda može da dođe u priliku da vodi državu i kuda može da je odvede?
To nam se već dogodilo. Vidim takvo stanje stvari kao problem nedostatka kulture. Nastojanja da se nastave procesi „tranzicije“ pokazuju da je strukturalni problem stagnacije to što je kultura gurnuta na marginu društvenog života, bez značajnijeg uticaja na političko polje i stil svakodnevlja. U velikoj blizini našle su se politička i kič estrada. One jedna drugu omogućuju. To je dovoljno za uspon banalnosti.
Velika popularnost i enormna gledanost rijaliti-programa i to na tri televizije sa državnom frekvencijom, ukazuju na najniži nivo kulture u društvu i pobedu primitivizma nad civilizovanošću. Ako nema kulture ima zabave na najnižem nivou, pretežno za nepismen svet, medijski needukovan i voajerski zaluđen. A u budžetu za narednu godinu za kulturu i informisanje je predviđeno pet milijardi manje nego za prošlu godinu. U ovo je teško i poverovati.
Kultura se neprestano odlaže za bolja vremena. To je velika greška. U neizbežnoj transformaciji društva, kultura se ne bi smela odlagati „za kasnije“, za „srećna vremena“.U slobodnoj i kritičkoj javnosti – u kojoj bi prevladavali pluralizam gledišta, kreativna debata i sloboda mišljenja, a jenjavala isprazna politička retorika – došlo bi se do uspona vrednosti koje bi osporavale vladavinu banalnosti, samodovoljnosti i gluposti.
Da li je to posledica urušavanja obrazovanja – toliko se mešaju prave i lažne diplome da možda ubrzo nećemo moći ni da ih razlikujemo?
Savremena škola je pokazala izrazitu nemoć da menja stvarnost, da odbrani i nametne vrednosti. Usvajanje znanja mnogi istraživači vide kao strukturalni problem savremenih društava. Priroda komunikacije koja se u njima uspostavlja daleko je od kultivisanja kritičkog mišljenja i stvaralačkog usvajanja vrednosti. Formirao se „kulturni model“, u kome se vrednosti prenose na „centrifugalan način“. Sve dolazi odozgo, iz središta. Izgleda da se zaboravlja da je ovakav uticaj poguban za razvitak ličnosti. On je veoma udaljen od kreativne mašte i slobodnog mišljenja. Centrifugalno posredništvo teži da pojedinca „parcijalizuje“ i stavi u funkciju utvrđenog programa, ali i stalnog pritiska. Cilj je hiperadaptiranost, koja, naravno, poništava individualne vrednosti i mogućnosti kreativnog prekoračenja.
Francuski stratezi razvoja poodavno su prepoznali kao ozbiljan problem savremene kulture razdvajanje profesionalno – stručnog od opšteg obrazovanja. Štaviše, oni smatraju da među pojmovima kultura i proizvodnja ne bi smela da postoji nikakva nesaglasnost. Zato bi imalo smisla razviti ideju o međuzavisnosti opšteg i profesionalnog (praktičnog) obrazovanja. Tako bi se izbegle krajnosti nadvremenosti, apstraktnosti i beskorisnosti opšteg obrazovanja, ali i prizemni pragmatizam i vulgarni utilitarizam specijalizovanih znanja. A uverenja pragmatske pameti da danas nemaju čemu da služe fundamentalna znanja i opšte obrazovanje otkriva stranputice moderne škole, koja je odavno upala ćorsokak iz koga nikako da izađe. Proživljeni susret sa svetom lepote i istine nije mogao da stigne da se ostvari bez mostova do opšte kulture i opšteg obrazovanja. Bez njih se ne bi moglo razvijati ni produbljeno mišljenje, ni stvaralačka radoznalost, ni neprikosnovena kritičnost.
Specijalizacija je neminovnost naučno – tehničkog progresa, njegova esencija. Priprema za profesiju, za poziv, u velikoj meri je jednostrana. Pripremati čoveka samo za profesiju ne znači ništa drugo do zapostaviti celinu njegovih kreativnih potencijala. Već je zapaženo da je kod specijalizacije celina životnih mogućnosti žrtvovana fragmentarnom osvajanju znanja. To je daleko od opravdanog zahteva da čovek postane „inventivni mislilac“ celine. Scijentizam i pozitivizam, s jedne, i estetička i filozofska svest, s druge strane – teško idu zajedno. Podeljen između stroge racionalnosti i unutrašnjeg smera svog subjektiviteta, čovek se, u specijalizaciji, kao redukciji individualnih mogućnosti, našao u novim zamkama. Kultivisanje kritičkog mišljenja i stvaralačkog usvajanja vrednosti dramatično je otežano. Zato se i čini da su u pravu oni naučnici koji veruju da jednostranosti specijalizacije povećavaju broj «ranjivih mesta» savremene kulture. U njenoj fragmentaciji umire i čudo kreativnog otkrića i poništavaju se neizvesnosti stvaralačke zagonetke.
Da se ne bi «mašinizirao mozak», savremeno obrazovanje trebalo bi da pruži ne samo profesionalno znanje, već da izvrši takav uticaj kojim bi se otkrile čovekove individualne sposobnosti i neprobuđene snage kreativnosti. Kao reakcija na redukcionizam specijalizacije prisutno je opravdano nastojanje da u obrazovnom procesu dođe do povezivanja profesionalnog znanja i specijalizacije s opštom kulturom, s najširim obrazovanjem, s umetnošću- kako bi se prevazišla jednodimenzijalnost profesije. Tako bi se stvorile i mogućnosti za brzo prilagođavanje uslovima složene profesionalne transformacije koja zahteva stalno usavršavanje, a često i prekvalifikaciju.
Aktuelno bolonjsko usmerenje u visokom obrazovanju uspostavlja se u nas pre nego što je prevrednovan anahronizam akadenske četvrti i pre nego što je osmišljena ova nova formacija. Ona opstaje između starog i novog iskustva. Za njeno utemeljenje nisu obezbeđeni ni materijalni ni kadrovski uslovi. Ako se ne koriste nove tehnologije i za to edukovani posrednici, onda se ostaje tamo i gde se i bilo. Zato se može i dogoditi da kadrovi koji se stvaraju u velikoj meri pragmatski i utilitarno mogu biti daleko od elite koja se stvara na poznatim svetskim univerzitetima. Nema ništa od moći znanja bez uglednih univerziteta. A bez elite znanja nema napretka ni dinamizma promena. Jedino elita znanja može da nadoknadi izgubljeno vreme u društvenoj i civilizacijskoj stagnaciji. A diplome mnogih novokomponovanih, prizemno utilitarnih i zbrzanih privatnih fakulteta sa stanovišta znanja ništa ne znače, a to opet nije „razlog“ da u svojoj podobnosti ne preteknu studente sa solidnim znanjem koji dolaze sa fakulteta čiji je renome i danas nesporan. Tako su i diplome povećale zbrku na tržištu rada i adekvatnog zapošljavanja.
Šta nekoga tera da pored imena okači DR a bavi se politikom, dakle očigledno nije svoj život posvetio nauci?
Na javnoj sceni mnogo je nosilaca doktorskih titula. Šta da se radi kad titula prekriva čitavu ličnost? Kad vidimo samo titulu, kad titule kolo vode, to je već dovoljno za zabrinutost. Titulomanijom se kao životnim stilom umnožavaju slabe tačke naše kulture. U obilju nezasluženih titula sadržan je nered i loša navika priprostih duša da poveruju da jesu značajne i kad to zaista nisu, niti mogu biti. Najgore je kad se titula pojavljuje kao prikrivanje praznine. Nedostatak smisla za meru pokazuje se kao neuljudnost egoista i kao agresivnost umišljenih narcisa. Titulomanija u našoj sredini obznanjuje smešnu ozbiljnost, gotovo sprdnju. To je ponajviše očigledno kad se iza titule ne naziru ni ličnost ni vrednosti. Na javnoj sceni ističu se u mlaćenju prazne slame i smaranju svakog živog. Njihov govor je i bez suštine i bez smisla.
Uspešnim i darovitim ljudima nisu potrebne titule. One uz njih gotovo i ne pristaju. Zbog čega? Najviše stoga što su se titula domogli i oni kojima ne priliče i koje na njih ne liče. Kad se zna kako su puzili i kako su se spoticali da bi se domogli titule i značajnog mesta u društvu postaje posve jasno zašto pojedine titule deluju kao karikatura i karijere i karaktera. To su one životne situacije – kad pojedinac nema ni autoriteta ni znanja, a ima značajan društveni status i društvena priznanja. Tako mu se, na primjer, za javnu upotrebu imena i dela, za sticanje nespornog autoriteta „prikači“ bar doktorska titula. To je za početak dovoljno. Doktorska titula već tada deluje neprirodno, naročito kad se zna pamet.
Umišljenu ambiciju titulomana da budu poznati i priznati možda bismo i mogli razumeti kad ne bismo imali raširenu pojavu intelektualca koji se u nauci tretiraju kao političari a u politici kao naučnici. To je gotovo masovna pojava. U stvari, oni ni kao naučnici ni kao političari ne znače gotovo ništa. Literatura će ih makar i naknadno prepoznati i opisati kao „volšebnike“ našeg vremena. Njihova karakterna strukture, verujem, biće istinski izazov za sadašnje i buduće satiričare.
O pohlepi da se ima sve na okupu – i funkcije, koje se vezuju za položaj u vlasti, u politici, i priznanja iz nauke, da se ima položaj i titula – otkriva ambiciju da se bude istovremeno i relevantan i prisutan na više mesta istovremeno. Zaboravlja se da u prirodi stvari sve ima ne samo svoje mesto nego i svoje vreme.
Moral je postao prevaziđena kategorija – sve se može reći i uraditi
U nas je moralna kriza najdublja. Prethodila je sveopštem rasulu. Štaviše, ona je to rasulo u svojoj metastazi podsticala i omogućavala. A znamo da je moralni način života bez saznanja o tome šta je dobro, a šta zlo. A kad u čoveku utrne empatija(saosećanje) nema smisla pitati se o njegovom osećanju krivice. Njima je nepoznanica nečista savest. Empatija se smatra emocionalnom pismenošću. Nulta tačka morala svojstvo je opasnih ljudi. Takvih je najviše u državi u kojoj vlada nered, bezakonje i korupcija. A danas kad svetska kriza dobija formu masovne histerije, ljudi postaju ekstremno dezorjentisani. Napetost, nemir, nervoza i strah vode ih u opasnu apatiju koja blokira njihovu životnu energiju i lišava ih sposobnosti da razlikuju ispravno od neispravnog.
U nas, nikada nije ostvarena neposrednija veza između normativne etike i moralnog ideala. Nema ništa od moralnog života bez ideje o dužnosti i smislu odgovornosti. Bez upitnosti o etičkom karakteru normativnog sistema može se upasti u stupicu lojalnosti pre nego što smo se suočili sa istinom o prirodi zajednice u kojoj egoizam i partikularni interes mogu gurnuti na marginu čovekovu slobodu i trajne vrednosti. Savest kao moralna svest drastično je postradala ovde, odavno.
Ona je dovela u pitanje kolektivni i personalni identitet. Biti odgovoran pred samim sobom možda je najvažnije čovekovo umeće. To je put da se odredi pravilnost, pravednost i moralnost. Kad se čovek nađe pred nedoumicom o ispravnom i neispravnom postupanju, odgovor oblikuje njegov karakter i njegova savest. Tu je uvek aktuelno pitanje: kako savladati izobličenu realnost u kojoj gotovo da i nema moralnih autoriteta? Nema autoriteta u celini društvenog života, a posebno u političkom polju. U takvoj stvarnosti najbolje se snalaze ljudi niskog morala i najnižih motiva. U nas nije prisutna samo kriza zakonitosti nego i kriza čovečnosti.
Zato je aktuelna Kjerkegorova misao o vremenu bez vrednosti u kome sve postaje uloga i prezentacija. Zbilja, gde je čovek? A generacije koje pristižu i muku muče u dostizanju do svog identiteta jer deluju kao svet bez memorije, što je veliki problem u oblikovanju moralnog stava i moralnog ponašanja. U društvu u kome je postradala empatija prema bićima koja su u nevolji i koja pate, nije usahlo samo saosećanje prema drugima već i samopoštovanje.
Zagovornici belih listića – da li su u stanju da priznaju grešku i kako su demonstrirali tako slabu moć predviđanja do čega će njihova akcija da dovede?U kakvom su odnosu beli listići sa apolitičnošću. Kako se može oceniti apolitičnost?
Strukturalne promene našeg društva nezamislive su bez građanskih sloboda i građanske svesti. U vreme političkih tenzija, kolektivne letargije i civilizacijske stagnacije, građanin gubi motivaciju da se uključi, da ostvari uticaj na političko polje svojom slobodnom, spontanom inicijativom i izbornom voljom. U trenutku apstinencije i apolitičnosti, građanin opstaje u ravnodušnosti antipolitike. Pritom, sve su prilike, gubi iz vida da politiku nije moguće izbeći, da joj niko ne može umaći. I da nema smisla ostati pred njenim vratima, slep i gluv. Ostati u političkoj apstinenciji i odbijanju aktivnog učešća u političkom životu znači okrenuti leđa političkoj kulturi i sebi samom kao političkom biću. To znači ne biti slobodan građanin u gradnji svoje budućnosti probuđenom mentalnom energijom.
Smatra se da politička kultura, koja se odnosi na verovanja, vrednosti i simbole, radi na uspostavljanju politike kao racionalnog i umnog umeća. Za razliku od parohijalne i podaničke političke kulture, participativna politička kultura podupire atmosferu, u kojoj bi se „umešanost” u politiku pokazala kao snažan otklon od depolitizacije, apolitičnosti i antipolitike. Zato se i moraju stvoriti pretpostavke da se građani ne boje dolazećih promena, pa i radikalnih rešenja, koja se nameću na putu društvenih transformacuja. Slobodni, kritički i objektivni mediji mogu da pomogne da se obznani istina o društvu umesto njegovog pristrasnog, interesnog i pragmatsko – političkog i propagandnog krivotvorenja.
Apolitičnost građana pokazuje se kao ozbiljna smetnja u ostvarivanju promena, individualnih i kolektivnih. U mrežama manipulativne vladavine i nekritičke javnosti izostaje političko punoletstvo građana. A kad se apolitičnošću uspostavlja antipolitika tada se svesno ili nesvesno pristaje na političko, pravno i policijsko nasilje. Zato je opredeljenje za apolitičnost i antipolitiku najgore moguće usmerenje sa stanovišta delotvorne kritičke svesti i kritičke javnosti. Apolitičnost je sumrak političkog života i političke kulture. Ona se očituje naročito u slabijoj izlaznosti na izbore, u pasivnosti prema političkoj pragmatici i političkom svevlašću. To nam se već dogodilo, više puta. Kad građanin svoje elementarno pravo ne vidi kao formu uticaja na politički život, onda je teško i zamisliti da veruje u aktuelnu politiku kao mogućnost ostvarivanja onih vrednosti koje bi bile bliske njegovom shvatanju i stvarnosti i promena u njoj. Zato je neophodno stalno ponavljati da se politička sloboda upravo začinje prevashodno tamo gde građani sebe osećaju suodgovornim za politiku zajednice i države. Stoga je danas, u modernim demokratijama, nezamisliva strategija pristupanja partijama bez slobodoumne participacije građanina. A ovde je problem i to što odavno nije prisutna nijedna ideologija niti osmišljena utemeljena koncepcija političkog sistema, a da i ne govorimo o vizijama o budućnosti političke zajednice i idejama o transformaciji nemoderne u modernu državu.
Znači li to da apolitičnost određuje ishodišta izbora?
Na atmosferu pasivnosti građanina istraživači izbornog sistema vide u njegovim posledicama, u formama njegovog uspostavljanja, u izbornom bumerangu, kako je to obrazložio Slaviša Orlović u svojoj novoj knjizi. Neophodnost promene izbornog sistema očigledana je. Dovoljno je podsetiti samo na neka dosadašnja sagrešenja, pa da to bude jasno. Kad su izbori poluneposredni ili poluposredni, partije ne samo da sugerišu nego biraju i nameću izbor. A okolnost da preko osamdeset srpskih opština i gradova, pretežno nerazvijenih, nemaju svoje poslanike u republičkom parlamentu, može biti ozbiljan razlog da se te sredine osećaju izolovane, da su prepuštene svojim nevoljama i da su udaljene od zastupnika svojih interesa. Nije mnogo bolja situacija u kojoj nije uspostavljena neposrednija veza birača i poslanika jer birči nemaju pouzdano saznane ni ko ih predsatavlja jer ih je umesto njih birala stranačka mašinerija. Zbog toga se ne ostvaruje čvršća veza između poslanika i birača. U stvari, građani te poslanike neposredno nisu ni izabrali. To je najverovatnije razlog što se poslanici ponašaju prema građanima otuđeno i nezainteresovano, bez proživljenosti sa njihovim egistencijalnim i svakodnevnim problemima.
Što je najgore, poslanici počesto svoje mandate doživljavaju kao privatno vlasništvo i zaboravljaju da su ovlašćeni da obavljaju jednu od najodgovornijih društvenih funkcija, da predstavljaju i brane interese građana-birača. Kad bi to do kraja shvatili,to bi bio način da se predupredi trgovina mandatima, kao i to da se naknadnom pameću i partokratskim interesom ne preinačuje izborna volja građana, što se i sada dešava. Po tome se vidi da je departizacija bila priča za izbore, dok se osvajala vlast. A „upodobljavanje” vlasti na lokalu poprima formu političkog nasilja i dovodi u pitanje sam smisao izbora. A to što je Parlament postao „protočni bojler” izvršne vlasti argument je više kako se ostvaruje neophodna podela vlasti. Apsolutna dominacija izvršne vlasti dovodi u pitanje elementarnu demokratsku delotvornost i harmoniju društva i države.
I u novim izborima koji se nagoveštavaju, najverovatnije će ponovo biti prisutni i konvertiti i prebezi i preletači, koji uvek čekaju pobednike da im se pridruže. Osvajanje vlasti, kao i dosada, može se očekivati kao lov na neistomišljenike, koji će se predstavljati ne samo kao neprijatelji režima nego kao neprijtelji naroda. A bez „neprijatelja“ se izgleda ne može izvršiti politička homogenizacija, koja je kao komunistički izum, ovde, usavršena do apsurda. Što je najgove, ako se to ponovi, ne radi se o političkoj arheologiji već o političkoj zoologiji. A građani koji danas proživljavaju sumorne dane sa žestokom apatijom, izgubljenom nadom i velikim strahom možda će nas iznenaditi ako se odluče da slobodno izaberu svoje najbolje predstavnike kao verodostojne izabranike za svoje civilno postojanje.
Sadašnja elita se ubi dokazujući kako je jedina poštena, dok su prethodnici sve upropastili. Kritičari te iste vlasti, pak, tvrde da je jedina ideologija aktuelne vlasti – ugrabi šta možeš i dok možeš. Kako je moguća ovolika razlika u elementarnoj percepciji?
Velika je muka sa istinom – i po tome kako da se pronađe i kako da se obznani. Ne treba valda dokazivati da nisu moguće suštinske promene ni u našim individualnim strategijama ni u kolektivnim pregnućima bez sposobnosti suočavanja sa istinom. Da se ovde život nije odvijao tako dugo u odsustvu istine ne bi se mogle dogoditi ovoliko apsurdno kašnjenje u svemu što je moralo da se već odavno dovrši. U konfuznoj i proizvoljnoj političkoj javnosti, nisu stvorene elementarne pretpostavke za političko samoodređenje građanina. Štaviše, u njoj dolazi do njegovog neprestanog sluđivanja. Na javnoj sceni su najprisutnije prljave strasti i isključivost prosuđivanja. To podrazumeva sopstvenu «nepogrešivost» i lakoću osporavanja «neprihvatljivih» neistomišljenika. Umesto slobodne i kritičke misli, postoji ritual obezvređivanja. Iz takve pozicije, izricanje kritičkih «sudova» najviše liči na neopozive presude. Stranačka pristrasnost i pragmatska uskost raspaljuju političke strasti i nikad ne vode promišljenom pročišćavanju konzervativnog stanja. Žestoke strasti i velike zablude idu zajedno.
A tamo gde su blokirane «sposobnosti prosuđivanja» stvorene su mogućnosti za vladavinu i strasti i iluzija i zaslepljenosti. Tu se udomljuje opasna nekritičnost koja često ide do izobličavanja percepcije realnosti, do krajnosti autizma. Tada slike u ogledalu imaju čarobnu moć ulepšavanja. Tamo se želje oblikuju kao kobajagi stvarnost.
Previše eksponirani sadašnji politički trenutak, u stvari, blokira sve što mu je vremenski prethodilo, pa i onu stvarnost koja je izrodila političku destrukciju i društvenu anomiju. Doista, to se ne odnosi na prethodnike aktuelne vlasti. Njih nisu oslobodili osvetničkih i satanizujućih strasti pored ostalog i zbog toga da bi istakli da od njih počinje sve što sadrži političku pravednost, nepogrešivost i superiornost.Oni svoje političko činjenje predstavljaju kao čin apsolutne vrline! Tako se i oblikuje krivotvorna i proizvoljna slika političke javnosti. U njoj nisu ostvarene elementarne pretpostavke za političko samoodređenje građanina niti kritičke javnosti. U atmosferi izrazitih političkih tenzija i agresivne političke propagande teško je nedovoljno obaveštenim i politički nepismenim umaći politički željenim uticajima. Gotovo da nema bitnijeg značaja ni to što je ubeđivanje najčešće i bez argumenata i bez uporišta u stvarnosti. Sada su politički nepismeni najčešće lak plen u rukama besprizornih manipulatora i mahera, specijalista u lovljenju ljudskih duša. U neuređenoj državi, bez demokratskih institucija, teško se i odupreti lukavom marketinškom nagovoru, a još teže pronaći smislenu politčku alternativu. A to je preduslov da se utemelji slobodna i kritička javnost.
U sredstvima masovnog opštenja, a posebno u žutoj štampi, prenaglašeno je prisustvo nosilaca najviših javnih ovlašćenja, sa njihovom besprimernom dominacijom i sveprisutnošću. To znači da se i dalje održava reprezentativna a ne kritička javnost. U udvoričkim medijima ponovo je došlo do viška pragmatsko – političkog i propagandnog posredovanja na štetu životne neposrednosti i istine o stvarnosti. Kad mediji favorizuju politički poželjnu sliku stvarnosti, javno mnjenje se oblikuje kao utilitarna politička akcija koja omogućava da se »čini što se hoće«. Štaviše, oni proizvode sliku o stvarnosti koja se teško uklapa čovekovu svakodnevnicu. Tako se, kako bi Đuro Šušnjić rekao, razumijevanje stvarnosti potiskuje u korist vladanja stvarnošću. A kad je blokirana kritička energija medija i slobodnog javnog mnjenja nema ništa od toga da se kontroliše vlast i da se uspostavlja demokratska politička kultura. Javne debate u nas kao javni i slobodni čin nisu samo utihnule nego su bukvalno nestale. Ono malo kritički usmerene javnosti brutalno je ućutkano. Da nije društvenih mreža ne bi se ni znalo šta se kao devijacija političkog života i dešava. U duhu oligarhijske moći, izvan društvene kritike i kritičke javnosti, dolazi do preobilja arivističke volje ovdašnjeg premijera. A kad se razdvoji javno mnjenje od kritičkog mišljenja stvorena je mogućnost za bahatost vlasti ali i za njeno gubitništvo političke mudrosti.
U slobodnoj i kritičkoj javnosti – u kojoj bi prevladavali pluralizam gledišta, kreativna debata i sloboda mišljenja a jenjavala isprazna politička retorika – došlo bi se do uspona vrednosti koje bi osporavale vladavinu banalnosti, blefiranja i samodovoljnosti. A kad izostane javni duh i slobodna javnost dovoljno je za izostanak društvenog zdravlja zajednice.
Ni kod omladine se ne vidi aktivizam i prirodna želja da se buni – čak izgleda da su zavladali ksenofobija i kleronacionalizam. Da li je to posledica opštih svetskih kretanja koja nisu dobra, ili činjenice da većina tih mladih ljudi nažalost nije otišla ni do Horgoša?
Mene veoma čudi ponašanje mladih ljudi koji deluju kao izgubljena generacija. Za koje je jedanput Tijanić rekao da nije dobro da stoje na planini nepročitanih knjiga. A oni stoje u podnožju svojih mogućnosti, dezorjentisani. Svojim usahlim ambicijama ne liče na sebe same i daleko su od svojih mogućnosti, od sebe samih sa stanovišta svojih mogućnosti.
Da li je potrebno da dočekamo totalni slom i sunovrat da bismo doživeli katarzu i počeli ponovo, ili je tada već kasno?
Već duže vremena uveliko se priziva katarza. Čini se da je to deo uzaludne priče. Verovatno je u pitanju verbalna kompenzacija za prethodno nasilje i aktuelne jade. Nedostatak istrajnosti u suočavanju sa ljudskim nevaljalstvima, žestokim temperamentima i naopakim naravima najočiglednija je posledica prethodnog zastarelog društva koje i dalje opstaje u krajnostima patologije. To se dosad jasno prepoznavalo u neuspelom pokušaju očišćenja i odlaganju suočavanja sa užasavajućim prljavštinama monstruozne dramaturgije kriminalizovane države. Razloge za ovoliko kašnjenje valjalo bi nalaziti i u grčevitim nastojanjima da se prikriju protagonisti zločina kako bi se stavila tačka na njihova golema sagrešenja.
Ako se u ovom opasnom vakuumu, kada nije uspostavljena sigurna demokratska alternativa, pitanje katarze osmisli kao odblesak volje, svesti i savesti svakog građanina, jer je katarza individualan čin, nameće se neizbežan utisak da se pred mnoštvom neprijatnih iznenađenja i neočekivanih zbivanja, teško mogu ostvarivati činovi individualnih očišćenja.
U našoj sredini izuzetno su podsticajna, poodavno izneta, razmišljanja o katarzi dr Mirjane Miočinović. Ona je napustila Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu osam godina pre nego što je Zakonom o univerzitetu izvršeno njegovo antizakonsko umorstvo Da bismo se oslobodili našeg golemog samozaborava i pogubnih iluzija trebalo bi steći sposobnost da se suočimo sa istinom, koja se ovde zagubila. I zapostavila. Možda će kritička javnost nekad uspeti da pokaže da su naše kolektivne istine teške i opake. Za njih se već sada može reći da su bezumne i neshvatljive. Sve su prilike da bi dramu beščašća hteli da prekriju zaboravom i njeni inspiratori i njeni akteri. To čine svakako i pre nego što su se otreznili od mrzilačkog i zločinačkog pijanstva. Mihailo Mihajlov je bio u pravu kad je tvrdio da u Srbiji postoji etnonacionalistička crta ekstremizma. Pored trajnih pojmova u brodelovskom smislu kao što su autoritarni i podanički mentalitet svakako je u nas prisutan i tradicionalizam u čijem je središtu kleronacionalizam.Pošto ne postoji način za obuzdavanje sopstvene nekritičnosti, snage nepristajanja na razliku i drugost, po pravilu, isključuju bilo kakvu racionalnu argumentaciju. Tako i dolazi do situacije, u kojoj se, gotovo lagodno, podnosi vlastita laž, ali zato tuđa smeta do nepodnošljivosti. Nekritičnost prema sebi pretvara se u nekritičnost prema drugima. Tako se lako nađe kod drugoga to što nije nađeno kod sebe i pored toga što ga ima u izobilju. A političke prljave strasti neprestano dodiruju smrtne opasnosti i Tanatos. U takvim strastima trebalo bi tražiti razloge i za zatvorenost i za zatrovanost društva. Iluzije, strasti i zaslepljenost idu zajedno. Njima se bliže određuje anomična zajednica koja je izgubila civilizacijski kompas i trku sa vremenom. Naše društvo daleko je od moderne savremenosti. Kad se oslepi od samoobmanjivanja i mitomanije, nema ništa od katarze. Stoga još to nije naša priča. Nažalost.
Kako objašnjavate to što se državna propaganda već opasno udlepila od realnosti, sve gore živimo a sve lepša obećanja slušamo, dok je Vučić kao otelotvorenje vlasti i dalje popularan? Da li ljudi glasaju protiv svog interesa ili postoji neki viši interes od puke egzistencije?
Nedemokratska politička kultura, personalizovana vlast i prisustvo dominirajućeg lidera postaju važne pretpostavke u oblikovanju oligarhujske moći u političkim partijama. Odnosi između vođe i podanika otkrivaju granice slobode kao političkog ideala. Politički identitet i politička participacija u demokratskim političkim partijama nespojivi su sa gubitkom individualnosti građanina. Sporno strančarenje sadržano je u nekritičkoj fascinaciji partijskom vrhuškom ali i u rigidnom sleđenju partijske discipline i partijskog formalizma. Stari mehanizmi pravovernosti, valjda po navici, dovode do opasne uskosti, do atmosfere u kojoj je teško misliti «svojom glavom» i izložiti se riziku «prekoračenja». U stranačkom rezonovanju uveliko je prisutna neumerena sklonost hvalisanju. A principe građanstva nije moguće oživotvoriti dok se uporno održava oligarhijska nadmoć u političkim partijama, dok se ne napuste nedemokratski unutarpartijski odnosi. Za to je neophodan građanin, a ne strančar
Stanje medija – decenijama ste školovali buduće novinare, pa možete da uporedite. Kako se desilo da je, posle svega što smo preživeli, potrebna hrabrost da bi čovek radio svoj posao, umesto da, simbolički naravno „kleči“ pred bilo kojom vlašću? Ili je to uvek bilo, samo se sad mnogo vidi?
Ako izuzmemo neophodnu kulturu sećanja možda ne vredi govoriti o godinama koje su sa stanovištva novinarstva već žrtvovane jer je bilo moguće učiniti sve protiv profesije novinarske. Vratimo se sadašnjoj društvenoj i medijskoj sitaciji koja ima karakteristična obilježja. Šekspir je svojevremeno rekao da je pozorište ogledalo društva, a danas bismo mogli komotno reći da su štampani i elektonski mediji ogledalo tabloidnog društva. Od dolaska na vlast naprednjaka u Srbiji su pogašena gotovo sva medijska svetla ozbiljnog novinarstva. Novinarska profesija je pokazala svoje najproblematičnije naličje u žutoj štampi u kojoj su najčešće bili važniji naslovi i fotografije nego mini-tekstovi, koji često nemaju nikakvu argumentaciju koja bi opravdavala dramatične najave čuda neviđenih. Njihova tablodizacija nije samo posljedica komercijalizacije već mnogo više političko-pragmatskog uticaja političkih arivista. Tržište ostaje u senci političkog »razloga«. Sve je podređeno željama i očekivanjima vlastodržaca. Vrh političke piramide je njihov svetionik. Tu se nalazi i njihov tutor-zaštitnik. Nema toga ko je siguran od brutalne prozivke tabloidnih novokomponovanih »majstora« samo ako je procijenjen kao ozbiljan protivnik vladajućeg režima i omiljenog vođe. To je ona situacija kad se laž predstavlja kao istina i kad se sve u svojoj trivijalizaciji dovodi do banalnosti najnižeg ukusa. Dovoljno je da je čoveku – meti obezvređivanja pretresa falsifikovana biografija, pa da ga vuku kroz blato svojih izmišljotina. Teško je reći da li je tu prisutnji infantilizam nemaštovitih »kreatora« ili politikantska prostitucija brutalnih beščasnika.
Tu se takozvani celebriti svet pojavljuje kao nesaglasna mešavina persona od autoriteta u javnom životu, političara od uticaja, pretežno u trenutku kad se prljavom intrigom nastoji da istekne rok njihovog važenja ili kad dižu u zvezde svoje političke mentore, bez ozbiljnih razloga, ali zbog aktuelnog trenutka koji to nameću podaničke okolnosti. Političke ili policijske namjere i anticipacije plasiraju se euforično i ofanzivno, bez mere i obzira, bez odgovornosti. Veze sa tajnim službama je očigledna. Pojavljuju se zajedno sa estradnim zvezdama i profanisanim starletama koje se kreću crvenim tepihom bez svoje krivice ali sa iluzijom o svojim nemerljivim zaslugama. Crna hronika i seksualne afere važne su preokupacije markentiškog tržišta u kome nema pijeteta za stradale i unesrećene, a skandali svih vrsta i razvrat u svim varijantama zauzimaju naslovnice ovog žurnalističkog škarta. Time su, uz pomoć oglašivača, tiraži već obezbijeđeni baš kao što su obezbeđene informacije iz »dobro obaviještenih krugova«. To je njihov modus vivendi.
Komercijalizacija se ruga elementarnom ukusu a politizacija stiže do iracionalne slike političke stvarnosti. Ne zna se šta je gore, mada se to sve može naći u velikoj blizini i u istom tabloidu. Ne pada im napamet da se usprotive ni medijskoj komercijalizaciji i medijskom tržištu a još manje političkoj podobnosti, odnosno biti sa onima s kojima se više isplati udružiti i odigrati tuđu igru. Njima je vrlo dobro poznato da je ekonomska moć stanovništva u silaznoj liniji do potpunog siromaštva ali oni, budući da ih moral profesije ne interesuje i da ne poseduju ni elementarnu empatiju prema ljudskim nevoljama, okupirani svojom sebičnim interesom, oni su spremni i da previde surove procese tranzicije u svom izveštavanju koje je lišeno i objektivnosti i nepristrasnosti. To što bi bila elementarna pretpostavka vrednog novinarstva, to njih ponajmanje interesuje.
U svojoj tabloidiziranoj svesti oni tragaju za bizarnostima posrnule životne zbilje. U njoj nije ni teško pronaći trivijalne, primitivne i vulgarne sadržaje. To čine sa lakoćom od onog trenutka kad su pristali da se liše profesionalizma i moraliteta svoje profesije. U velikoj meri neodređena hibridna forma novinarstva sa izrazitom emocionalizacijom crne hronike i ekstremnog svakodnevlja, zaglibljenog u svakojake patologije, više je od podsticaja lovljenje ljudskih duša naročito onih koje opstaju u vrednosnoj konfuziji. Kad se takvom smjeru novinarske ekscentričnosti pridoda senzacionalizam, koji je sagrađen od bizarnog, pervertiranog nasilja, ne-očekivanih tragičnih ishodišta, ljudskih nesreća i nezaobilaznih afera koje su njihove omiljene teme, uveliko se doliva ulje na vatru i strasti svojih čitalačkih vernika. U strategiji ovog tipa tabloida sadržaji su smišljeni da djeluju što više neobaveznije i zabavnije. U takvoj prezentaciji ekstremnih, patoloških i tragičnih zbivanja. Iz dana u dan razglabaju se patološka nasilja i to tako da se do detalja sprovodi maltene evidencija o novim „dokazima” sve radi toga da bi čitalaštvo držalo u napetosti i euforiji.
U neprestanom detaljisanju o već obznanjenoj nesreći ide se tako daleko da proizvoljnost zla i zločina zamenjuje i meru i ukus i vjerodostojnost. Što je često najgore, takvom interpretacijom ne vodi se računa na primjer o porodici koja je na taj način u stalnoj emocionalnoj povređenosti, žrtvovana zbog prljavih motiva tabloida. Suštinski, to nadmašuje sve što je normalno informisanje i oljuđena komunikacija. Tu su i fotografije koje često drastično podupiru ovakvu vrstu žurnalističkog narativa. Efekat je nepogrešiv: najprizemniji i najvulgarniji sadržaji privlače najviše onih koji su postali gotovo zavisnici od ove vrste trivijalnog žurnalizma. U psihološkim istraživanjima ovdašnje neprirodne ravnodušnosti najvjerovatnije bi se ustanovili defekti empatije i posustalost emocionalne inteligencije i kod tabloidnih novinara. La Rošfuko je svojevremeno o ovakvoj vrsti ljudskih slabosti meditirao: „Svi mi imamo dovoljno snage da podnosimo tuđe nevolje“ Tako je to kad bezdušje i oholost potisnu plemenitost i razboritost .
Da se stigne do popularnosti ne biraju se sredstva posebno u tvorenju političke slike društva. Politizacija tabloidnih sadržaja srpskih glasila dolazi poslednjih godina kao najvulgarnija politička propaganda, bez mere i odgovornosti. Ovi dijabolični tabloidi deluju kao vremenska nepogoda koja se strasno prihvata jer je i stvarana, tako da stigne do emocija frustriranog i neobrazovanog sveta. Oni se razbuktavaju u svojoj neobjektivnosti i bezobzirnosti jer odavno nije prisutno medijsko zakonodavstvo niti preispitivanja intriga i surovog povlačenja i nedužnih ljudi po tabloidnoj sceni. Budući da dobijaju pristrasne informacije od anonimnih državnih institucija, oni idu tako daleko da političke režimske neistomišljenike tuže i osuđuju a zaboravlja da ne vodi računa o pretpostavkama nevinosti, o pravu na privatnost i zaštitu ličnih podataka, ne vidi se računa o ljudskom dostojanstvu. Što je najgore, duh tabloidizacije stiže i do onih glasila koja su imala kakav-takav ugled i krediblitet. Donedavno, čak i glasila koja su slovila i kao relativno nezavisna i moralno nesporna, pokušavaju senzacionalizmom i lakoumnim sadržajuma da ne izgube utakmicu sa koprominantnim glasilima jer su se i sami na bezličnom tržištu. Tako da je i njih dotako vetar politizacije i tržišni haos. Sada u Srbiji kolo vode estrada i tabloidi. Od silne buke ništa se ne čuje kako valja.
Sticajem nesrećnih društvenih i kulturnih okolnosti, novinari su postali zavisnici i slabo plaćeni mučenici, u senci novinskih kuća tajnovitih vlasnika. Svakako, sporno je svako ono novinarstvo koje ne obavezuje profesionalizam, koje je ostalo bez autoriteta u profesiji, koje lagodno prihvata neslobodu i koje ne prate sloboda istraživanja i strast traganja za istinom i vrednostima. Onda nije neočekivano što se stvaranje slike o stvarnosti prepušta vladajućoj političkoj eliti, koja bez mere i odgovornosti prekrije medijski prostor i svojom sveprisutnošću oblikuje javno mnjenje kao prevaru. Oni ne shvataju da isključivanje novinara iz mogućnosti da svojom objektivnošču i istraživačkom posvećenošću mogu oblikovati relativno objektivnu sliku i o stvarnosti i o protagonistima vladajuće politike. Ako toga nema, onda se može reći da više nema ni slododnog novinarstva ni slobodne javnosti. Takvo stanje , nažalost, u nas i preovlađuje poodavno, a naročito od dominacije naprednjaka koji vladaju logikom jednopartizma. Možemo li mi i kako uopšte povratiti elementarne moralne vrednosti i načela – da nije dozvoljeno lagati, krasti, da se na odgovorna mesta biraju najbolji a ne podobni i da se smanji javno razmetanje, a uvede odgovornost za dela?
Možda ima smisla kloniti se meditacija o moralnom životu, i to ne samo zato što su one za nemoralne najobičnija brbljarija, a za mudre nepotrebna pridika, nego i stoga što je neuputno da grešnici – a ne znam ko to nije – drže lekcije o moralu. Nema opravdanja za sebičnost i mržnju, ali nema smisla zaboraviti da su u vreme naše nedavne ubrzane i tragične istorije njeni protagonisti svoj identitet gradili na mržnji i destrukciji. Ipak, podsticajna je uvek misao iz Jevanđelja po Mateju:”Sve što hoćete da ljudi vama čine, činite i vi njima”. To bi bila suština moralne inteligencije u kojoj bi se i sa društvenog i individualnog stanovišta razlikovalo ispravno od spornog, poželjno od nepoželjnog. Međutim, savremenik sve više živi u individualističkoj kulturi u kojoj je najprihvatljiviji emocionalni moral, moral čovekovih želja i njegove sreće. A moral po želji daleko je i od dužnosti i od sankcija, ali i od moralne inteligencije i stroge savesti. Od moralnih sagrešenja, koja se mogu dogoditi svakome, a naročito nestabilnim i nezrelim ličnostima, mnogo je veći greh odustati od pokušaja da budeš biće blisko svojoj suštini. Strogo suditi o moralnom ponašanju drugih, a prema sebi biti popustljiv i nekritičan nema nikakvog smisla. Ko hoće da ocenjuje bilo čije moralno ponašanje, mora najpre biti strog prema sebi samom.
Čovek se uči moralu u tišini, u suočavanju sa sobom. U intimi osame, on će oblikovati svoj „etički kodeks“.Vapaji moralista za moralnim životom idealizovane prošlosti deluju gotovo farsično. Govori se i o „obnovi morala“. U tome ima ne malo naivnosti, tim pre što živimo vremenu pomračenja morala, u postmoralističkom dobu.
Kantovo saznanje da bez slobode nema morala pokazalo se životnije od Sokratovog uverenja da je znanje podloga morala. Bez Kantovog „moralnog zakona“ teško je promišljati i univerzalnost moralnih vrednosti i sistem moralnih normi. Teško je oživotvoriti moral kao regulativnu ideju, a još teže uspostaviti norme o moralnom ponašanju i ljudskim pravima. To je jedan od razloga što ćemo verovatno najduže izlaziti iz moralnog kolapsa. Moralno se obnoviti, bez suštinskih i strukturalnih promena, nije moguće.
Početak buđenja iz sveopšteg košmara može se očekivati onda kad se sve vidi do kraja. Šarl Bodler je isticao da je malo koristi od očiju ako je um slep. Nije dovoljno gledati, mnogo je važnije videti.Videti dobro, to je prvi korak. To je početak oslobađanja hipoteke licemerja i prevare. Moralna inteligencija uslov je pročišćenja, put ka katarzi i civilnim oblicima života.
A što se utopije tiče, ovdašnji procesi »tranzicije« pokazuju da je strukturalni problem stagnacije i to što je utopija gurnuta na marginu kulturnog i društvenog života, što je ostala bez značajnijeg uticaja na individualne i kolektivne strategije, a posebno što je postala zanemarljivo iskustvo za političko polje i stil čovekovog svakodnevlja. U velikoj blizini našle su se u stvarnosti pragmatska politika i trivijalna kič – estrada. One jedna drugu omogućuju, ali ostaju bez prisustva i tračka utopije.
To je dovoljno za nadmoć primitivizma nad civilizovanošću. Prekid komunikacije sa svetom proizvodio je povećanje provincijalizacije zatvorenog društva. Izolacija je pospešila parazitsku atmosferu koja je bila nespojiva sa utopijskim vizijama. U takvoj stvarnosti kultura se hranila gorkim plodovima populizma i antielitizma, neprimerenim utopiji kao njihovoj alternativi i opoziciji. Iza neprisutnih utopija skriva se pokolebana volja, osujećena za misaono i poetsko osećanje sveta. To je dovoljno i za stagnaciju i regresiju.
Utemeljenje utopije označilo bi ne samo forme njenog umnog postojanja već i njeno prisustvo u celini čovekove individualne i društvene egzistencije, kao preduslovu za modernizacijske procese i za suštinsku promenu. Ona bi se pojavila i kao pretpostavka za uspostavljanje slobodnog životnog stila i civilizovanog svakodnevlja. Stoga je neophodano da se utopiji već sada obezbedi bolji status i pouzdanije mesto u celini društvenog i misaonog života. Nemogućnost utopije se, zato, pokazuje kao nemogućnost čovekove slobode i njegovog slobodnog izbora. I ne zna se šta je tu više osporeno: čovekov san o slobodi, njegova nadanja ili njegova realnost koja bi imala potencijal da se menja. Zato ima smisla uverenje da se napredak realizuje ostvarivanjem utopije. A bez utopijskih vizija nema elana, niti motivacije kojom bi se podsticala dinamična promena i osporavala konzervativna ustajalost zbilje, stvarnosti bez mašte i snova.
Sve ovo upućuje na obnovu utopije – bez iluzija. Tada bi njena kritička svest objavila raskid sa mitologizovanom istorijom, autoritarnim mentalitetom, nagomilanim predrasudama i političkim slepilom. Povratak prošlosti, opsesivan i nekritičan, ali i odsustvo utopije već je učinio da se izgubi korak s vremenom sadašnjim. To je ravno mentalnom, intelektualnom i moralnom autizmu. Autizam, teror i ekstremizam, kao patološka stanja, idu zajedno. Ona su nespojiva sa utopijskim tradicijama i kreativnom vizijom o savremenom društvu.
Teško je reći šta je za utopiju pogubnije ili hirovi neoliberalnog tržišta ili pragmatska kratkovidost politike bez vizije. Nepovoljna je okolnost i to što kritika u kulturi najčešće ne postoji sa dimenzijom utopije. Zato se njen »ishod« zna unapred. Obolela od lakomislenosti, površnosti i ravnodušnosti, ta kritika, u stvari, brani kratkoročne i sporne vrednosti. Slobodna i kritička javnost – u kojoj bi prevladavali pluralizam gledišta, kreativna debata i sloboda mišljenja- nezamisliva je bez kreativne utopije.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
