Srpska saga o železari i njenom čeličnom stisku

Prethodni ugovor o upravljanju Železarom Smederevo uprkos velikom insistiranju javnosti nije objavljen, pa ne znamo koliko nas je njen rad proteklih godina tačno koštao. Sada očekujemo da se objavi ugovor sa Kinezima. Ono što znamo jeste da oni nisu kupili fabriku sa dugovima, već njenu imovinu i počinju od početka

Mnogo razloga je bilo za slavlje u Smederevu, uključujući i vatromet, 18. aprila kad je potpisan ugovor o prodaji Železare kineskom Hestilu, pogotovo ako se pokaže da je ta kompanija dugoročniji vlasnik srpske čeličane nego njen prethodni vlasnik, američki Ju-Es stil. Kinezi dolaze u Smederevo u vreme najveće krize na tržištu čelika, a Amerikanci su zbog nje pobegli jer su knjižili velike gubitke. Vlada Srbije je uverena da je rešila najveći problem srpske ekonomije, radnici Železare da će moći mirno da spavaju jer imaju sigurne plate, a čelnici Hestila da će fabrika u Smederevu umesto gubitaka praviti profit. U toj računici još ima dosta nepoznanica, pre svega u kakvom stanju Železaru novom vlasniku predaje menadžment uveden pre godinu dana i koliko će biti novi trošak države da bi Kinezi sa novom kompanijom krenuli od nule, jer su kupili samo njenu imovinu.

 „Slučajno“ je kupoprodajni ugovor za Železaru potpisan u sedmici kad se u Srbiji održavaju prevremeni parlamentarni izbori, što će svakako premijeru i njegovoj Srpskoj naprednoj stranci doneti sigurne glasova više od 5.000 radnika Železare i članova njihovih porodica. Zbog toga Vučić, čije je zalaganje da udomi Železaru nesporno, ima dvostruki razlog da bude zahvalan Kinezima što su procenili da je za njih preuzimanje te fabrike dobar posao koji se uklapa u njihove planove širenja u centralnoj i istočnoj Evropi. 

Hestil je najveća čeličana u Kini, druga u svetu, i jedini je dao ponudu za kupovinu Železare na trećem tenderu od njenog prelaska u državno vlasništvo, januara 2012. godine. Na prvom tenderu niko se nije javio, a na drugom američki Esmark sa kojim Vlada Srbije nije uspela da postigne dogovor. Nakon toga je upravljanje Železarom povereno holandskoj firmi HPK inženjering, a ugovor o tome do sada nije objavljen, uprkos javnim insistiranjima i čak nalogu poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja.

 Premijer je obećao da će ugovor sa Hestilom biti objavljen, a po onome što se zna iz ponude te kompanije, imovina Železare plaćena je 46 miliona evra, 300.000 evra više od početne cene koja je polovina njene procenjene vrednosti. U ponudi je Hestil najavio i investiciju od 300 miliona evra, koja treba da obezbedi proizvodnju čelika od 2,1 milion tona godišnje, kao i da će zadržati svih 5.050 radnika. Železara ima dve visoke peći kapaciteta godišnje proizvodnje čelika 2,2 miliona tona, a sada mesečno proizvodi 160.000 tona.

 Predsednik Hestila Ju Jong je u Smederevu rekao da će Železara biti „biser pored Dunava“, najkonkurentnija čeličana u Evropi. On je uveren da će Železara već iduće godine biti profitabilna, nakon što se u drugoj polovini ove godine okončaju planirane investicije koje će samo u prvoj fazi iznositi 300 miliona evra, ne računajući uvođenje novih tehnologija.

Kinezi neće dovoditi novu upravu u Železaru, već će zadržati sadašnji HPK inženjering, na čelu sa Džonom Gudišem i Peterom Kamarašem. Njih dvojica su dobro poznavali Železaru i pre nego što su sa 

Vladom ugovorili da njome upravljaju i tvrde da ona sa novim vlasnikom ima svetlu budućnost i da je u tome značajna i njihova zasluga. Neće da govore o tome kolike su bonuse ugovorili ako Železara bude uspešno privatizovana, a Kamaraš je novinarima rekao da bi Železara bez Hestila preživela, ali je pitanje u kom obliku, sa koliko zaposlenih i koliko dugo. Zadovoljan je što će sa Gudišem ostati u Smederevu bar još nekoliko godina.

Sudbina Železare je srpska saga u kojoj se još dopisuje ko su bili glavni akteri i kakva je njihova uloga. Železara nije nastala tako što je doživotni predsednik bivše Jugoslavije Josip Broz Tito pogrešno čuo da u Smederevu uspeva gvožđe a ne grožđe, kako se u šali priča, već su je kao Srpsko akcionarsko rudarsko topioničarsko industrijsko društvo  – SARTID osnovali 1913. godine tadašnji ugledni domaći i strani industrijalici. Ta lokacija je izabrana zbog blizine pruge Beograd-Niš i plovnog Dunava. Zbog ratova je tek u proleće 1921. godine na obali Dunava počela izgradnja proizvodnih postrojenja, da bi posle pet godina čeličana bila spremna za rad, a 1935. je počela da radi i topla valjaonica za tanki lim. Narednih godina Sartid je zapošljavao 900 radnika i proizvodio 18.000 tona čelične robe i bio jedna od najvećih železara na Balkanu.

Nastavak teksta možete pročitati u tridesetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“