Ubrzana podela akcija posle 5. oktobra bila je u suštini sinhronizovana akcija SPS-a, sa namerom da preko očuvanja kontrole ključnih preduzeća učvrsti svoj položaj u trenutku kada su im sve karte bile propale. Kako su direktori velikih firmi bili mahom funkcioneri SPS-a ili JUL-a, računali su da će podelom akcija radnicima sprečiti smenu kada nova vlada nakon republičkih izbora preuzme vlast (ako već nije u preduzeću posao obavio „krizni štab“) .
Hronika privatizacionog groblja ili marksistički contradictio in adjecto
Povod za prikaz procesa privatizacije u Srbiji od 1989. godine do danas bila je knjiga Marije Obradović „Hronika privatizacionog groblja – privatizacija društvenog kapitala u Srbiji od 1989. do 2012″. Iako je autor uložio veliki trud i analizirao ne samo situaciju u Srbiji nego i u Istočnoj Evropi na impozantnih 566 strana, delo nažalost obiluje određenim, pre svega ideološkim predrasudama, čime je i čitav niz vrednih informacija naprosto devalviran.
Kako autorka navodi, cilj knjige je bio da se „izvrši konkretna istorijska marksistička analiza socijalnih mehanizama i funkcionalne dinamike procesa privatizacije u Srbiji od 1989. do 2012. godine“. Koliko je floskula o radničkoj klasi bitna za autora, govori i teza da se „raspad Jugoslavije jedino može razumeti ako se sagleda u kontekstu procesa privatizacije i dezintegracije radničke klase u Istočnoj Evropi u procesu tranzicije“.
Stavovi u knjizi koji se više puta ponavljaju odslikavaju ideološku poziciju autorke: privatizacija društvenih preduzeća svela se na proces uzurpacije društvenog kapitala od strane organizovanih klijentelističkih društvenih mreža „tranzicione nomenklature“ konstituisane kao nacionalna država (policijom i vojskom).
Priprema privatizacije u postupku restrukturiranja se u osnovi svodila na otpis duga koje je ovo preduzeće imalo prema nacionalnoj državi da bi se preduzeće nudilo neopterećeno potraživanjima. Tako je cena privatizacije društvenog kapitala prebačena sa države i kupca na radničku klasu.
Ista ideološka matrica se ponavlja i za socijalne programe (isplata otpremnina od strane države za radnike pre privatizacije kako bi se smanjio ogroman višak radne snage u pojedinim firmama), jer se po autorki time takođe prelivaju troškovi privatizacije na radničku klasu.
Sa tezama da je državna pomoć pre privatizacije prelivanje troškova na radničku klasu, autorka je upala u svojevrsni contradictio in adjecto. Naime, da država nije otpisivala ogromne dugove velikim sistemima i da nije isplaćivala otpremnine radnicima, više od 40 najvećih srpskih industrijskih firmi bi 2001. trebalo oterati odmah u stečaj, pošto nisu imale nikakvu mogućnost da posluju pozitivno (ta preduzeća bila su bez dovoljno sredstava za isplatu plata, a da ne govorimo o otplati dugova ili investicijama). Otvaranja masovnih stečaja 2001. godine sprečilo bi „prelivanje troškova“ na radničku klasu, a na ulici bi se odjednom našlo bez ikakve otpremnine bar 300.000 radnika (npr. samo 50.000 radnika u Zastavi iz Kragujevca, 25.000 u Boru). Otpisom dugova i isplatom socijalnih programa država je upravo učinila veliki napor da koliko toliko sačuva radna mesta i proizvodnju, a da ne prelije teret na radničku klasu. Koliko je to bilo uspešno, analiziraćemo na kraju teksta.
Dva podatka koja su navedena u knjizi Marije Obradović pokazuju težinu problema u srpskoj privredi, odnosno nemogućnost „lagane i bezbolne“ transformacije srpske privrede. Prvi podatak je više od milion zaposlenih u privredi Srbije 90-ih godina koji su „višak“ (to potvrđuje i analiza prof. Milojka Arsića objavljena u Kvartalnom monitoru). Drugi podatak je da su 2001. godine osnovna sredstva bila amortizovana između 83 i 86% (odnosno, praktično je trebalo odmah da se rashoduju).
Umesto kritičkog prikaza knjige, u ovom tekstu će biti sagledani svi postupci privatizacije od 1989. godine, a sa posebnim osvrtom na privatizaciju nakon 2001. godine.
Propadanje srpske privrede počela je sa „ourizacijom“ već krajem 70-ih
Nevolje u srpskoj privredi nisu počele 90-ih godina sa uvođenjem sankcija, nego još 70-ih godina (u periodu procvata vlasti radničke klase) usled pogrešne privredne politike koja je, nakon donošenja Zakona o udruženom radu, dovela do besmislene fragmentacije preduzeća (ourizacija). Velike privredne celine nasilno su deljene po OOUR-ima, što je kao posledicu imalo uvećavanje administracije i birokratije, a pri tome se usporavalo i usložnjavalo donošenje poslovnih odluka. Pored toga, uvedena je i zakonska obaveza povećavanja broja zaposlenih svake godine (bez obzira na to da li postoje ekonomski razlozi).
Potpuni prekid investicionog ciklusa desio se početkom 80-ih kada zemlja ulazi u platnobilansne teškoće (program stabilizacije) usled prestanka kreditiranja iz inostranstva. To je za posledicu imalo činjenicu da su u velikom broju preduzeća tehnologije bile u najboljem slučaju nabavljene krajem 70-ih. Blokada spoljne trgovine usled sankcija, kao i ratna šteta naneta određenim industrijskim pogonima u toku agresije 1999. godine (birani su određeni vrlo vitalni pogoni), bukvalno su bacili privredu Srbije na kolena.
Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
