Političko odmeravanje pravde

Na putu za EU pred Srbijom je poglavlje 23 –  uspostavljanje nezavisne i efikasne pravosudne vlasti, što pre svega podrazumeva otklanjanje  uticaja politike, parlamenta i Vlade, u izboru sudija i tužilaca. Već na početku javne rasprave pokazalo se da se političari neće lako odreći uticaja, dok nosioci pravosudnih funkcija smatraju da je  deljenje pravde isključivo u njihovoj nadležnosti

Noćno rušenje kuća pod fantomkama u Savamali, najava hapšenja od strane visokih državnih funkcionera i brzopotezno podizanje optužnica sa jedne strane, a zastarevanje postupaka sa druge, preduga suđenja koja se za veliki broj građana okončavaju pred Sudom za ljudska prava u Strazburu, samo su neki slučajevi i neuralgične tačke koje bacaju tamnu senku na rad domaćeg tužilaštva i sudstva. Očigledno neuspela reforma  pravosuđa trebalo bi da bude ispravljena novom, koja je predviđena u pregovorima o poglavlju 23. Buduća nezavisnost sudske vlasti morala bi da bude garantovana ustavnim promenama, prema zvaničnim najavama najkasnije do kraja 2018. godine.

Od Srbije se, naime, očekuje da kao država kandidat za ulazak u Evropsku uniju „pokaže da je izgradila pravosuđe koje je nezavisno, nepristrasno, efikasno, profesionalno i odgovorno“. To podrazumeva otklanjanje uticaja politike, Vlade i Skupštine, pre svega na izbor sudija i tužilaca, kao i sastav najviših pravosudnih organa, Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca.

Ne postoji jedinstven model, pa je svakoj državi prepušteno da pravosudnu vlast ustroji prema svojim prilikama i tradiciji. Način kako će to uraditi kreira se u toku pregovora koji prethode otvaranju svakog poglavlja, a onda se konkretizuje u Strategiji i Akcionom planu za sprovođenje te strategije. Na primer SAD i neki  kantoni u Švajcarskoj, sudije biraju na neposrednim izborima, u Švedskoj i Holandiji to je prepušteno Vladi i ministru pravde; predsednik države na predlog Visokog saveta sudstva odlučuje ko će biti sudije u Grčkoj, Češkoj, Poljskoj, Albaniji, dok  u Sloveniji, kao i sada u  Srbiji, Skupština ima poslednju reč u tom izboru.

Po mišljenju Vesne Rakić Vodinelić, profesorke prava u penziji, u Evropskoj uniji su „vrlo pravilno uočili da politički način izbora predsednika sudova dovodi do toga da predsednik suda, hteo ili ne hteo, postaje transmisija nekih želja i polunaredbi izvršne vlasti u sudove, koji treba da reprezentuju samo sudsku vlast“.

Imajući u vidu da javne tužioce, na predlog Vlade, bira parlament, ona skreće pažnju na značajan politički  uticaj pre svega na javne tužioce. „Javni tužioci po Ustavu i zakonima nemaju svojstvo  nezavisnosti. Nisu nezavisni prema nadređenim tužiocima, na čelu sa republičkom javnom tužiteljkom. Tužioci i zamenici tužilaca su zavisni od političke vlasti“, objašnjava ova profesorka. Kao drastične primere ona ističe:

„Tu je zastarevanje krivičnog gonjenja prema političkoj i verskoj eliti, što je nepoželjno u svakoj državi. Drugo, to je  izbor kada ćete ići sa nekim optužnim aktom, a kada ne; prema  ljudima koje vrh države označi kao kriminalce olako se pokreću krivični postupci, pa kasnije dolazi do oslobađajućih odluka, naknade štete usled neodređenog pritvora. S druge strane, kada tužilaštvo mora nešto da uradi, a paradigmatičan je slučaj rušenja kuća u Hercegovačkoj ulici, tužilaštvo se uzdržava od delatnosti na koju ga primoravaju i Ustav i zakon. Treće, nerešen odnos između javnog tužilaštva i policije, koja bi morala da bude servis javnog tužilaštva, a to nije“, objašnjava Rakić Vodinelić.

U Nacionalnoj strategiji za reformu pravosuđa (2013–2018), koju je usvojila Narodna skupština 2013. godine, predviđene su ustavne promene za temeljno preuređenje ove grane vlasti. Radna grupa u okviru Komisije za sprovođenje ove strategije, koju čine ugledni profesori, predložila je da predsednike sudova, kao i sve sudije, ubuduće isključivo bira Visoki savet sudstva. Slično tome, parlament bi trebalo da bude isključen iz izbora javnih tužilaca, Vlada Srbije svakako, pa bi o njihovom izboru trebalo da se stara Državno veće tužilaca. Razrešenje  sudija i tužilaca, takođe, treba da bude uređeno Ustavom, vrlo restriktivno  u slučaju nosilaca sudske funkcije.

Ističući da su svi sudovi saglasni u kom pravcu treba da idu izmene najvišeg pravnog akta, Dragomir Milojević, predsednik Visokog saveta sudstva, kaže da je najviše dilema povodom pitanja kakav treba da bude sastav VSS I DVT.

„Prema Strategiji, treba ići u tom pravcu da se iz ovih tela isključi uticaj zakonodavne i izvrše vlasti, pa predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe ne bi po funkciji više bio u sastavu ovog tela. Pitanje je da li u njemu treba da po položaju bude ministar pravde ili ne? Stav je da ne bude, a alternativa je da se zadrži sadašnje rešenje, da ministar ostane u sastavu VSS, s tim što bi mu mandat bio ograničen jer ne bi učestvovao u odlučivanju vezano za statusna pitanja sudija. To je podložno kritici jer bi sva sudska vlast bila u rukama nekoliko ljudi, bez ikakve kontrole druge dve vlasti“, objašnjava Milojević i naglašava da „Vlada mora da

napravi radni tekst koji će biti osnov za javnu diskusiju o ustavnim promenama“.

Na konsultacijama za buduće izmene Ustava u oblasti pravosuđa, koje je Ministarstvo pravde organizovalo kroz šest okruglih stolova, pokazalo se da se političari neće lako odreći stečenih prava na mešanje u poslove sudija i tužilaca. Ključni argument je da nijedna moderna država nema pravosuđe bez nekog uticaja izvršne ili zakonodavne vlasti. Vladimir Đukanović, poslanik Srpske napredne stranke, bio je izričito protiv da sudije same sebe biraju.

„Mora da postoji kontrola, parlament je predstavništvo građana, pa ne

mogu sudije da budu kasta bez kontrole građana“, smatra Đukanović. Za vreme javne rasprave, Čedomir Backović, pomoćnik ministra pravde, u fokus je stavio stručnost, obrazovanje i marljivost sudija i tužilaca, pa je to pored ostalog bio razlog što je debatu napustilo nekoliko najvećih nevladinih organizacija za ljudska prava i strukovnih udruženja na čelu sa Društvom sudija Srbije i Udruženjem tužilaca.

Nenad Stefanović, predsednik Upravnog odbora Udruženja tužilaca, kaže da su na okruglim stolovima nametane teme kao što su pravosudna akademija, stručnost nosilaca pravosudnih funkcija, sudska praksa, što ne spada u materiju koju treba da reguliše Ustav. On objašnjava da je tema ustavnih promena otklanjanje uticaja politike na sudije i tužioce, a ne njihova stručnost.

„Mislimo da je to zamena teza jer je odgovornost na onima koji biraju sudije i tužioce. Problem je izbor sudija i tužilaca u parlamentu. Izbor treba preneti isključivo na Državno veće tužilaca, a u tom telu nema mesta za ministra pravde i predsednika Odbora za pravosuđe, kao što je sada slučaj. Zahtevi Venecijanske komisije su isključenje politike iz pravosuđa ili je svesti na razuman nivo kakav postoji u državama EU“, ističe Stefanović.

Ove nevladine organizacije traže od Ministarstva pravde da predloži svoje viđenje ustavnih promena i izađe sa nacrtom dokumenta o kojem će organizovati javnu raspravu, pre usvajanja konačnog predloga od strane Venecijanske komisije, savetodavnog tela Saveta Evrope.

Prema oceni profesorke Rakić Vodinelić, „dobar deo te rasprave je zapravo fingirana rasprava. Nevladine organizacije su uložile dosta napora da formulišu neke predloge ustavnih promena, pa je to razlog što su izašle sa te rasprave“. Drugi razlog je, po njenom mišljenju, nepoštovanje onih o kojima je reč, pre svega sudija i tužilaca, jer je u pitanju njihov pravni položaj na prvom mestu. Ona ističe i neaktivnost pravosudnih tela, VSS I DVT, jer im ništa nije stajalo na putu da izađu

sa svojim predlozima ustavnih promena. Backović je najavio da će Ministarstvo pravde do kraja godine ili najkasnije početkom sledeće uraditi početnu radnu verziju promena Ustava, u skladu sa standardima Venecijanske komisije. Zvanični rok za promene najvišeg pravnog akta koji je predviđen za 2017. pomeren je za kraj naredne godine.

Predstojeća reforma pravosuđa već je unela strah među sudije i tužioce od budućeg reizbora. Profesorka Rakić Vodinelić ukazuje na opasnost od ponavljanja već viđenih grešaka koje mogu biti pretnja potpunom urušavanju pravosudne vlasti, čak i ako ustavne promene donesu najbolja rešenja. Reč je o ustavnom zakonu za sprovođenje Ustava.

Nakon promena najvišeg zakona države 2006. godine, došlo je do opšteg reizbora sudija, koji je ostavio gorak ukus celokupnom pravosuđu.

Imajući to iskustvo u vidu, ona upozorava:

„Bojim se da će se možda dogoditi to isto, da će taj ustavni zakon, možda, pod vidom formiranja novih sudova i tužilaštva, novih organa i tela, zapravo dovesti do izbora podobnih, a ne onih koji su najbolji. To ne sme više da se desi, jer ako se to još jednom ponovi sa srpskim pravosuđem, možemo da zaboravimo na njega. I da se ponašamo kao da uopšte više ne postoji.“

Projekat Unapređenje kvaliteta izveštavanja o trošenju javnog novca u Srbiji finansira National Endowment for Democracy.

Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost Business Info Group kao izdavača Nove ekonomije i ni na koji način ne održavaju stavove i mišljenja National Endowment for Democracy.