Iako profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, filmski reditelj Janko Baljak ne bez osnova kaže da takozvani slobodni mediji, „navodno dokazujući objektivnost“, često pretjerano kritikuju ionako slabu opoziciju, posmatrajući sve lomove i skandale koji su, nakon beogradskih izbora, potresali tu stranu političkog spektra, čovjek ne može a da se ne zapita – ko je danas opozicija u Srbiji. Čime se ona tačno bavi? Može li se, tako posvađana i razjedinjena, ozbiljnije politički suprotstaviti vlasti predsjednika Aleksandra Vučića?
„Nakon Vučićevog trijumfa na izborima u Beogradu i svega što smo posle toga videli, čini mi se da su se u građanskoj, opozicionoj Srbiji produbile apatija i letargija, tj. da se ušlo u pesimizam, u beznađe; ni traga energiji koja se, u kraćim ili dužim intervalima, povremeno mogla osetiti u Beogradu i u Srbiji“, kaže Janko Baljak. „Aleksandar Vučić je očito našao veoma dobar metod iznurivanja građana, koji za sada odlično funkcioniše i daje izvanredne rezultate. Reč je o svojevrsnoj kupovini vremena, koja se u svom najboljem svetlu pokazala u slučaju rušenja u Savamali: razvlačenjem, odugovlačenjem i obesmišljavanjem procesa utvrđivanja krivice uništen je početni pravedni bunt iskazan tokom protesta Ne davimo Beograd. Nakon višenedeljnih demonstracija, ljudi su, shvativši da se ništa neće promeniti, da su nemoćni, u jednom trenutku – odustali.
Sa druge strane, pogledajte kakve poteze povlači takozvana međunarodna zajednica!“
Kakve poteze povlači?
Zapad je dugo zatvarao oči pred onim što se događa u Srbiji. Međutim, poslednjih meseci postali su nestrpljivi s obzirom na to da Vučić očito ne isporučuje ono što je obećao. Videćemo kako će se predsednik Srbije izboriti sa tim pritiscima i da li će uspeti da prevari Zapad kao što to s lakoćom čini kada je reč o prvoj, drugoj ili nekoj trećoj opoziciji.
Da li je ta razjedinjenost opozicije jedan od razloga letargije i apatije opoziciono orijentisanih građana o kojoj ste govorili? Ili mislite da je priča o opozicionom jedinstvu precijenjena?
Da, mislim da je priča o jedinstvu opozicije precenjena. Veliki savez opozicionih partija jeste bio uspešan put do pobede nad Slobodanom Miloševićem, ali ne verujem da je sličan „recept“ danas primenjiv. Naime, u postojećim okolnostima veoma je teško okupiti i leve i desne u jedan opozicioni front, kao što je to, krajem devedesetih, pošlo za rukom Zoranu Đinđiću. Ako ništa drugo, ono barem zbog iskustva koje građani Srbije imaju sa tom vrstom eksperimenta.
Govorite o…?
Govorim o tome da se, nažalost, pokazalo da u toj meri različite političke aktere sa tako različitim svetonazorima i ideologijama ipak nije bilo moguće održati na duže staze. Da ne govorimo o čestim i javnim sukobima među liderima DOS-a, o počinjenim greškama, o pogrešnim potezima. Na kraju, da se ne lažemo, DOS Srbiji nije doneo demokratiju i kao rezultat tog eksperimenta danas na vlasti imamo presvučene radikale. Građani se, dakle, s pravom pribojavaju da bi, sve da se i ujedini, današnja opozicija brzo počela da se ponaša kao nekadašnje stranke DOS-a.
Zar opozicija to već nije učinila – najprije nakon predsjedničkih, a onda i nakon beogradskih izbora?
Jeste, ali znate li zašto? Zato što ti savezi nisu bili prirodni. U slučaju beogradskih izbora prevladala je pragmatičnost, odnosno uverenje da je opozicioni savez jedini način da se uđe u institucije. U tom smislu, u odnosu na lošu i procenu i odluku Demokratske stranke, koalicija Dragana Đilasa, Vuka Jeremića i Saše Jankovića, u kojoj su neki od nas morali da progutaju veoma velike žabe, ipak je dala rezultat.
Koje žabe je sve Pokret slobodnih građana (PSG) morao da proguta?
Neki od nas veoma su teško progutali i savez sa Vukom Jeremićem i tako otvorenu podršku Draganu Đilasu. Na kraju je, kažem, zahvaljujući upravo toj koaliciji, PSG ipak ušao u gradsku Skupštinu. Naravno, taj rezultat daleko je od zadovoljavajućeg, ali…
Na kraju, moram da kažem da mi ideja o novom opozicionom savezu svih sa svima deluje kao stvaranje nečega čega se svi navodno grozimo i zbog čega kritikujemo Vučićevu vlast. Naravno, mislim na tu monster-koaliciju bez ideologije, koja funkcioniše iz čisto interesnih razloga – zarad opstanka na vlasti. Da li da se i mi udružimo na isti način, ili je pametnije da se borimo znajući šta je minimum zajedničkog interesa?
Nastavak teksta možete pročitati u 51. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
