Velika industrijska preduzeća u čitavom nizu gradova i regiona bila su takozvani nosioci razvoja. Odnosno, ta preduzeća su zapošljavala značajan broj radnika, pa je njihov opstanak maltene bio povezan sa životom cele jedne sredine
Najznačajnija industrijska preduzeća su se zatekla nakon petooktobarskih promena u krajnje nezavidnoj situaciji. Sa izuzetkom lake (mahom prehrambene) preostala (teška) industrija za vreme sankcija je doživela potpuni sunovrat. U tim preduzećima bilo je zaposleno 2000. više od 300.000 radnika. Pitanje sudbine tih preduzeća bilo je najveći izazov za tranziciju.
Treba napomenuti da su velika industrijska preduzeća u čitavom nizu gradova i regiona bila takozvani nosioci razvoja. Odnosno, ta preduzeća su zapošljavala značajan broj radnika pa je njihov opstanak maltene bio povezan sa životom cele jedne sredine. Na primer, RTB Bor je 2000. zapošljavao oko 25.000 radnika (od čega u samom gradu Boru i Majdanpeku preko 20.000), Prva petoletka oko 10.000 ljudi u Trsteniku i okolini.
Spasavanje ovih preduzeća je bilo veoma značajno za državu. Ako bi se pokrenula, ta preduzeća bi bili generatori ogromnog privrednog rasta i izvoza. Preduzeće koje tavori sa 5-10% kapaciteta, uz nove tehnologije i tržišta vrlo brzo može ostvariti ogroman rast proizvodnje, što bi imalo značajan uticaj na rast društvenog proizvoda i izvoza. Druge opcije nije ni bilo; naglo zaustavljanje tih preduzeća, odnosno stečaj, dovelo bi do ogromnih socijalnih posledica.
Nijedna vlada nije mogla da ostavi preko 300.000 ljudi bez posla u kratkom vremenskom periodu (kao i ogroman broj drugih ljudi koji su raznim poslovima bili vezani za te firme). Takva socijalna bomba dovela bi do političkog kraha ne samo vlade Zorana Đinđića u Srbiji, već i u bilo kojoj drugoj državi.
Prioritet države u privrednim reformama trebalo je da bude brzo i efikasno restrukturiranje tih preduzeća. Nažalost, u celoj privatizaciji, tu su bili i najveći neuspesi i promašaji.
Balast prošlosti koji su nosila velika društvena preduzeća
Ključne probleme koji su karakteristični za skoro sve velike industrijske gigante možemo grupisati u četiri kategorije:
o Zastarela tehnologija (najveći deo industrije nije kupovao značajniju opremu od izbijanja krize 80-ih)
o Preveliki broj zaposlenih (i 5 do 10 puta više od optimalnog)
o Ogromni dugovi koji su po pravilu bili veći od vrednosti imovine
o Izgubljeno tržište – rad sa 5 do 10% kapaciteta
Država posle 5. oktobra 2000. država nije imala slobodnog kapitala na raspolaganju jer su sve rezerve bile iscrpljene. Podrška MMF-a takođe je bila uslovljena privatizacijom cele privrede.
U takvim okolnostima, preostalo je samo da se veliki sistemi pripreme za prodaju tako što će se osloboditi najvećeg dela dugova i da se socijalnim programima smanji broj zaposlenih kako bi bili privlačni za potencijalne kupce.
Za velike sisteme kupci je trebalo da obezbede dva ključna elementa razvoja: svež kapital i nove tehnologije i tržište. Na domaće investitore nije se moglo računati – prvo, bilo ih je veoma malo, a drugo, oni su bili zainteresovani samo za „laku industriju“, odnosno, tamo gde se mogao ostvariti brz i „lak“ profit.
Dodatni udar na poslovanje posle 5. oktobra
Petooktobarske promene dodatno su otežale položaj velikim industrijskim gigantima. Pre svega došlo je do naglog rasta plata (sa zatečenih nekoliko desetina maraka plate su porasle 5 do 10 puta za svega nekoliko godina), što je izazvalo ogroman problem pošto prihodi preduzeća nisu mogli da to prate. Izmenjeno je poresko zakonodavstvo pa je uvedeno oporezivanje ne samo zarade nego i toplog obroka, regresa i sličnih davanja, tako da se na sve isplate (osim naknade za prevoz) moralo plaćati 70% poreza i doprinosa.
Velika preduzeća su usled ogromnih viškova zaposlenih odmah upala u teškoće oko isplate zarada, pa su, pored kašnjenja plata, prestala i da plaćaju poreze i doprinose na zarade. Država je to tolerisala, ali su se time problemi samo uvećavali.
Drugi veliki problem bio je liberalizacija spoljne trgovine sa naglim smanjivanjem carina na maksimum od 20%, što je dovelo do pada prodaje čitavog niza preduzeća jer se pojavio ogroman broj uvoznih artikala (često boljeg kvaliteta). Carinska zaštita od 20% je naprosto bila nedovoljna da „pokrije“ sve neracionalnosti u proizvodnji opterećenoj ogromnim viškovima radnika i zastarelom tehnologijom.
Treći problem bio je nagli rast cena energenata, a posebno zemnog gasa kao i električne energije. Posledica je bilo i da velika preduzeća, kao ogromni potrošači energije, prestanu da plaćaju energente – čime se teret njihovog izdržavanja prebacio na EPS, NIS i Srbijagas, kao i lokalna komunalna preduzeća.
Četvrti problem je bio u smanjivanju državne pomoći (kao i političkog uticaja koji su imale direktorske garniture), a to je povezano i sa bankrotom četiri velike državne banke koje su uglavnom servisirale ta preduzeća, tako da su ionako oskudni izvori finansiranja bili presečeni. Država je nastavila da subvencioniše preduzeća, ali to ipak nije bilo izdašno kao ranije. Usled realnog rasta zarada i drugih troškova, potrebe za subvencijama su rasle.
I na kraju, posle petog oktobra, pojavili su se i „krizni štabovi“, koji su doveli do smena čitavog niza rukovodstava. Ponegde su te smene bile neminovne i više nego opravdane, ali su često posledice bile još gore.
Ionako slaba privreda, u kojoj od početka 80-ih nije bilo ozbiljnijih investicija, posle 2000. teško je mogla da podnese sve ove udarce. Nekadašnji industrijski giganti su bili bačeni na kolena.
Nastavak teksta možete pročitati u 56. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
