Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može biti uspešan samo pod jednim uslovom: da stvarno označi početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno dovesti do fizičkog nasilja, ali posle njega više nema povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova će se negde sastati, doneti svoje sopstvene političke odluke i početi da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju delom društva koje će im dati poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda ne može da se žali ako pobunjeni građani naprave svoje institucije
Mnogo je tamnije kad se svetlo ugasi nego što bi bilo da se nikada nije ni upalilo – napisao je Džon Stajnbek u svom romanu Zima našeg nezadovoljstva.
Zima evropskog nezadovoljstva 2018. godine, baš kao i 1848. i 1968, počela je u Parizu, da bi se odatle proširila na Berlin i London, ali i na Budimpeštu, Bukurešt, Sofiju, Atinu, Podgoricu, Tiranu i Banjaluku. Ta zima se događa i u Beogradu i sad već gotovo svakom gradu u Srbiji. Svetlo je upaljeno širom kontinenta. Hoćemo li sa njim dočekati jutro ili ćemo, kao Stajnbekovi junaci, ući u još veću tamu?
Sadašnji protesti u Srbiji počeli su posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, jednog od početka anahronog projekta koji je vremenom metastazirao u lični režim. Taj režim nije samo devastirao formalne institucije i procedure, već je razorio i jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisao elementarnu pristojnost u komunikaciji i potpuno obesmislio činjenice kao temeljni okvir javnog diskursa.
Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su najduži, najmasovniji i, po postavljenim zahtevima, najradikalniji do sada. Svakim danom, oni zauzimaju novi javni prostor – onaj sa kojeg se tradicionalna opoziciona suprastruktura, podeljena i zbunjena, povlači.
Po pravilu političke elite – one koje se bore protiv nekog režima – moraju da budu radikalne: one ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, pred našim očima se događa obrnut fenomen: pobunjeni građani – oni koji se bore protiv režima Aleksandra Vučića – su radikalni. Oni ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?
Da, ima građana koji se već ponašaju kao političari, a ima i političara koji su odavno samo građani. Proglasi podrške koje pišu razne profesionalne grupe (profesori, studenti, advokati) daleko su, i jezički i suštinski, zreliji i odgovorniji od pamfleta koje pišu stranački lideri.
Političari, opet, strahuju da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako negde do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, već četvrtak je dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo izraz netrpeljivosti, kao što ponekad izgleda, ono je isto tako i odraz obostranog straha od neizvesnosti.
Naša ostrva izvesnosti, lista zahteva oko kojih se svi slažemo, još su mala, usamljena i razbacana: da se u Skupštini raspravlja o zakonima, a ne o psovkama i uvredama; da Vlada donosi uredbe i upravlja administracijom, a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude po zakonu, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude, a univerziteti daju zaslužene diplome. Izvan i oko tog arhipelaga izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana, ali na kojem smo i dalje svi zajedno?
Zemlja sa dva društva
Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Ovde, na samoj granici Orijenta, mi te trenutke već vekovima proživljavamo kao sekvence istih slika koje se ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim, a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.
U sekvencama tih slika, stvarnih i zamišljenih podjednako, već smo formirali sopstvene psihološke diskurse, sve zatvorenije i sve ekstremnije. Za režim, pobunjeni građani su samo ološ, manipulisan od strane tajkuna, kriminalaca i stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, samo organizovana grupa kriminalaca koja vrši vlast radi pljačke i nacionalne izdaje.
Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor, ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše. Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.
Nastavak teksta možete pročitati u 58. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
