Mnogi bi pomogli Srbiji kad bi im se dozvolilo

EU nije jedina opcija i pitanje je da li je i
najbolja za Srbiju. Ovo pogotovo ako je očigledno da Srbija za sledećih barem
15 godina najverovatnije neće pristupiti EU 
– to je vremenski skoro jedna generacija. Da li to znači da će Srbija,
čekajući, imati još jednu, koju po redu, izgubljenu generaciju? Koliko jedna
mala, potpuno izrabljena, opljačkana i osiromašena zemlja može sebi da priušti
izgubljenih generacija?

Raznolikost partija
koje su zastupljene u novom sazivu Evropskog parlamenta i suočavanje sa
izazovima sadašnjice znače i teži dolazak do nužnih kompromisa koji osiguravaju
kontinuitet Evropske unije u obliku u kome sada postoji, ocenjuje za „Novu
ekonomiju“ Svetozar Rajak, profesor međunarodne istorije na Londonskoj školi
ekonomije (London School of Economics and Political Sciences). Iako EU s više
brzina izgleda privlačno kao najbrži lek za evidentne boljke sistema, to bi
istovremeno značilo udaljavanje od koncepta jedinstvene Evrope, navodi profesor
Rajak.

Na pitanje da li će
novi odnos snaga unutar EU značiti i promenu politike prema Srbiji, profesor
Rajak kaže da Brisel već duže vreme prema Srbiji vodi politiku „dugog štapa“ i
da ta politika može da traje unedogled, bez ikakve obaveze prijema u punopravno
članstvo, jer suočena sa sopstvenim problemima oko Bregzita i unutrašnjeg
uređenja, EU nema ni vremena, ni apetita da se bavi proširenjem, niti oko toga
postoji saglasnost članica. Kako Srbija, prema njegovim rečima, neće pristupiti
Evropskoj uniji verovatno u sledećih 15 godina, profesor Rajak smatra da bi
selektivna primena evropskih zakona omogućila da sistem u Srbiji funkcioniše
kao sistem jedne članice EU, a da pri tome ima slobodu manevrisanja u izradi
ekonomske strategije i vođenju spoljne politike u sopstvenom interesu. Spas
leži u mladim i obrazovnim ljudima, kojih Srbija ima.

Posle izbora Borisa Džonsona za novog premijera,
britanski pristup Evropskoj uniji se još više menja. Džonson je najavio da će
sprovesti Brezgit do 31. oktobra i da će učiniti sve da iskoristi prednosti
koje izlazak iz EU donosi. Kako tumačite izbor konzervativaca posle Tereze Mej
i koje bi to bile prednosti izlaska Velike Britanije iz EU?

Jedan od glavnih razloga nestabilnosti vlade
Džona Mejdžora, sredinom 1990-ih godina, upravo su bili stalni sukobi i podele
unutar njegove Konzervativne stranke oko pitanja ostanka u EU. Dolazak Borisa
Džonsona na čelo konzervativaca, a time i na mesto premijera, nije izazvao
promenu raspoloženja stranke, već je bio rezultat snažne podrške većine njenih
članova izlasku iz EU 31. oktobra, po svaku cenu, sa dogovorom ili bez njega.
Sredinom juna, YouGov anketa među članovima Konzervativne stranke koji su tih
nedelja birali svog novog lidera, pokazala je da bi skoro dve trećine glasalo
za Bregzit bez dogovora sa EU, čak i ako bi to dovelo do izlaska Škotske ili
Severne Irske iz Ujedinjenog Kraljevstva, ili imalo izuzetno teške posledice po
britansku ekonomiju. Pre tri godine, kada je Tereza Mej izabrana za šefa
Konzervativaca i premijera, Džonson nije uživao veliku podršku svoje stranke.
Prilikom ovih izbora on je bio apsolutni favorit i za njega je glasalo više od
dve trećine članova. To govori do koje mere je došlo do polarizacije britanskog
društva i radikalizacije onih koji podržavaju Bregzit. Džonson se, sa svojom
demagoškom i ‘tvrdom’ retorikom, nametnuo kao njihov logičan izbor. Kada
pominjete pogodnosti nakon Bregzita koje Džonson najavljuje, pretpostavljam da
pre svega mislite na mogući trgovinski sporazum sa SAD. Istina, pored članova
sadašnjeg kabineta koji o tome govore kao o izvesnosti, i Trampov savetnik za
nacionalnu bezbednost Džon Bolton je to najavio prilikom svoje nedavne posete
Londonu. Mnogi među analitičarima su, međutim, skeptični. Oni smatraju da
Britanija, pod prinudom hitnog traženja alternative EU, a imajući u vidu i
dosadašnju istoriju trgovinskih sporazuma koje je administracija predsednika
Trampa potpisala sa drugim zemljama, ne može obezbediti po sebe povoljan
sporazum, ili bar ne u nekom kratkom roku.

Koji su to mogući scenariji do 31. oktobra?

Razvoj događanja na političkoj sceni Britanije nakon referenduma 2016, a
pogotovo u poslednjih devet meseci, ispunjen je neočekivanim političkim obrtima
i čak presedanima. Analitičari političkih prilika u Britaniji sugerišu više
scenarija, uz ogradu da su to ipak nagađanja i da su neočekivani obrti lako
mogući. Po mišljenu jednog broja njih, Džonson bi mogao zakazati vanredne
izbore pre 31. oktobra u nadi da će obezbediti takvu većinu u parlamentu koja
bi podržala Bregzit i bez dogovora sa Briselom. Sugeriše se i alternativna
procena da bi Džonson mogao tražiti od kraljice da suspenduje parlament na
određeno vreme i time omogući sadašnjoj vladi da izvede Britaniju iz EU 31.
oktobra bez potrebe da za to traži odobrenje parlamenta. Drugi predviđaju da bi
krajem avgusta ili početkom septembra moglo doći do izglasavanja nepoverenja
Džonsonovoj vladi u parlamentu, uz pomoć nekoliko konzervativnih poslanika koji
ne žele Bregzit bez dogovora. Džonson u ovom trenutku ima većinu od samo jednog
poslanika. Po tom scenariju, usledilo bi imenovanje privremenog premijera i
koalicionog, tehničkog kabineta, odlaganje Bregzita i nastavak pregovora sa
Briselom. Bilo kakav dogovor sa EU koji bi usledio, kao i opcija ostanka u EU,
bili bi predmet novog javnog referenduma. Jedan broj analitičara ne isključuje
ni dogovor Džonsona i Brisela u poslednjem trenutku uz dovoljno izmena u
sporazumu koji je Tereza Mej potpisala sa EU. To bi omogućilo premijeru da
dobije podršku kako većine u parlamentu, tako i onog dela javnog mnjenja koje
želi izlazak 31. oktobra po svaku cenu. Oni koji razmišljaju o ovakvom
scenariju baziraju svoju procenu na tome da ni Briselu ni Džonsonu ne odgovara
‘neuređeni’ Bregzit. Postoji i niz drugih nagađanja.