Stav EU je bio do kraja rigidan. Britanija ne
može birati šta joj se dopada od EU; ako ne želi da se uspostavi granica na
irskom ostrvu, mora da pristane na „bekstop“, defakto na odvajanje Severne
Irske od ostatka države
Britanska vlada je ušla nepripremljeno u proces
istupanja iz EU. Kao što je i pomenuto u tekstu iz prethodnog broja „Nove
ekonomije“, pre referenduma vlada nije imala ni strategiju ni plan napuštanja
EU; naprosto nisu očekivali takav ishod. Posledica je bila da su u pregovorima
sa EU Britanci bili nadigrani oko svih ključnih pitanja. Kako su se pregovori
bližili kraju, vlada Tereze Mej se naprosto iznutra raspadala da bi na kraju
pala i sâma Tereza Mej.
Ključni uzrok sloma vlade bio je nemogućnost da
se reši irsko pitanje (doduše, i čitav niz drugih odredaba oko razlaza nije bio
po volji dela poslanika većine, ali utisak je da bi plan nekako prošao da nije
bilo tzv. bekstopa).
Britanija i Irska su povezane u jedinstven režim
putovanja i imaju istu politiku izdavanja viza; to se naziva i „malim
Šengenom“. Takav režim omogućava prelazak granice između dva dela Irske bez
ikakve kontrole putnika, pošto članstvo u EU podrazumeva odsustvo carina.
Međutim, zbog sukoba u Severnoj Irskoj, odnosno tihog građanskog rata koji je
odneo preko 3.500 žrtava počev od sedamdesetih (zvanični termin je „troubles“ –
nevolje) kontrolu prelaska granice vršila je britanska vojska u tvrdo utvrđenim
punktovima. Posle dugih pregovora 1998. godine sklopljen je „Sporazum na Veliki
petak“ između vlada Britanije i Irske, uz učešće dve sukobljene zajednice u
Severnoj Irskoj. Dogovoreno je da će pokrajinom upravljati lokalni parlament sa
vladom koju će sačinjavati pripadnici obe zajednice. Predviđena je i mogućnost
pripajanje Severne Irske Republici Irskoj ukoliko bi to odlučila većina
tamošnjih stanovnika na referendumu.
Posle Sporazuma došlo je do prestanka nasilnih
akcija IRA-e i protestantskih ekstremista, pa su posledično i ukinuti kontrolni
punktovi između dva dela ostrva; prelazak granice može se naslutiti samo po
saobraćajnim znacima za ograničenje brzine.
Očuvanje
jedinstvenog tržišta EU kao oksimoron
Napuštanjem EU Britanija bi dobila slobodu da
sklapa trgovinske ugovore sa ostatkom sveta. To bi omogućilo Britaniji da
otvori svoje granice za robu iz celog sveta, uz carinski režim koji bi se
razlikovao od režima EU; pored posebnih carina, Britanci bi mogli da uvoze robu
bez ispunjavanja tehničkih ili sanitarnih standarda koji važe u EU (na primer
oko GMO hrane i slično).
U praksi, to bi značilo da ako je carina unutar
EU za određene (pretežno prehrambene) artikle 40 odsto, Britanija bi mogla da
uvozi te artikle sa nultom carinom ako oceni da za to postoji interes. Ako ne
bi bilo granične kontrole između dva dela Irske, preko te otvorene granice roba
iz celog sveta bi mogla da uđe na jedinstveno tržište Unije iz Britanije.
Otvorena irska granica bi mogla da dovede do prave meke za šverc, čime bi se
urušilo jedinstveno tržište.
Kako bi se sprečilo narušavanje jedinstvenog
prostora EU, izlazak Britanije iz EU podrazumevao je da se uspostavi carinska
kontrola na svim kopnenim prelazima u Irskoj (ima ih oko 200).
Tako je Bregzit otvorio pitanje da li će, ako se
ponovo uspostavi granica između dva dela Irske, biti ugrožen teškom mukom
postignut Sporazum na Veliki petak? Treba reći da Sporazum ni u jednom delu ne
predviđa da neće biti carinskih ili drugih kontrola, već se u delu Sporazuma
koji govori o bezbednosti navodi da će se što pre uspostaviti normalni
bezbednosni aranžmani u Severnoj Irskoj, u skladu sa nivoom (bezbednosnih)
pretnji.
Inače, sprovođenje Sporazuma je i bez Bregzita
došlo u krizu, pošto se zajednička vlada unionista i katolika u Severnoj Irskoj
raspala u januaru 2017. godine, pa pokrajini preti uvođenje direktne uprave iz
Londona.
Ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
