Nije dovoljno gutati “smiriće”

Koji god lek za smirenje da uzimamo, on samo ublažava simptom, a čak ni njega ne leči trajno. Simptomi se povlače, a problemi ostaju. Cilj nije otkloniti anksioznost, već razumeti osećanja koja je uzrokuju. Ne postoji nijedna anksioznost sama za sebe, već je ona najčešće rezultat svega što joj je prethodilo. Emocija, događaj, gubitak, prećutana stanja.

Tačno sredinom avgusta, kada nastupa period koji mladi zovu dobom „letnje melanholije”, a psihijatri periodom u kojem se teški pacijenti suočavaju sa ekstremnim promenama raspoloženja, odjeknula je vest da građani Srbije godišnje popiju pet i po miliona kutija lekova za smirenje. Podatak da je u 2018. propisano čak 3,2 miliona recepata, odmah će nas navesti da preračunavamo koliko to zapravo izađe po „glavi stanovnika”?

Koliko god da ispadne, možda je pametnije da se zapitamo šta je to što je nepodnošljivo u glavama svih nas. Podaci Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje govore najpre o tome da nam je teže nego što se čini na Instagramu, ili kada nas neko pita kako smo. 

Svako ima problem da nešto u životu proguta, pa nam sedativi dođu kao milligram i po mira u periodima kada ga u realnosti nema nema ni za lek. Šta je to što ne možemo da podnesemo u našim unutrašnjim, kao i predstavama spoljašne realnosti?

Ako ste gledali film „Prozak nacija” ili čitali istoimenu letargičnu autobiografiju Elizabet Vurcel, sigurno se sećate kultne replike: „Ponekad se osećam kao da svi živimo u Ujedinjenim Državama Depresije”.

Aludirajući na svoje psihičko stanje i doživljaj društva u SAD, rečenica glavnog
lika postala je sinonim za neraskidivu vezu između depresije i društvene
apatije. Nažalost, čini se da je ova avgustovska vest iz Srbije ipak poseban povod za neki novi internet meme: „Ja sam jedan od pet i po miliona”, ali ovoga puta u sferi medicinskih politika. Nije smešno.

Izvesno je da je ova brojka mnogo veća. Ako na nju misaono dodamo i broj onih koji lekove za smirenje zloupotrebljavaju, plus ljudi koji ih uzimaju na crno, samo ćemo se dodatno zaprepastiti.

Šok je uvek prvi stadijum suočavanja sa problemom, dok bih drugi – nevericu – pokušao da razumem upravo verom da može da nam bude bolje. U pitanju je problem koji se, očigledno, tiče svih nas: bilo da realnost podnosimo manje ili više adekvatno od drugih. Sa pravom se možemo zapitati da li psihički problemi iskrivljuju isključivo naše vlastite realnosti, ili i društvo može biti jedno od velikih iskrivljenih ogledala koje projektuje svoju uznemirenost na nas?

Ovaj tekst je pokušaj kako buđenja zombija u nama, tako i opismenjavanja o tome kako možemo da se ponašamo kada se naše ponašanje iznenada promeni.

Teške neizrecive misli

Kada se suočimo sa problemima u psihičkom funkcionisanju, susret sa psihijatrom ili psihoterapeutom predstavljaju puteve ka njihovom rešavanju. Ukoliko se obratimo za pomoć jer ubrzano dišemo, ne smemo da uđemo u prevoz, klecaju nam kolena bez očiglednog razloga, suše nam se usta ili osećamo da ćemo pasti u nesvest, dobra vest je to što se najčešće ne radi o problemu sa krvnom slikom.

Niz nabrojanih manifestacija uznemirenosti, samo su simptomi nekog unutrašnjeg stanja. Još jedna dobra vest je što su u pitanju stanja, te na njima možemo mnogo da radimo.

Ukoliko se na psihijatrijskoj proceni ispostavi da učestalnost i intenzitet naših doživljaja ometaju svakodnevno funkcionisanje, u zavisnosti od procene stručnjaka, biće nam prepisani kratko, srednje ili dugo delujući lekovi za smirenje. Zašto? Neke ljudi nemir samo budi ujutru i potrebna im je taman tolika doza koji će ih vratiti u dnevni ritam i učiniti fizičke simptome podnošljivijim.

Nekima nemir dolazi pred san ili ih budi iz snova, a neki su u stalnom stanju uznemirenosti, takozvanoj generalizovanoj aksioznosti.

Samim tim, adekvatna terapija zaista može da ublaži anksioznost.
Ako sa psihijatrom ne radimo na terapiji razgovorom, gotovo je nezamislivo da
će naši problem nestati kao lekovima odnešeni.

Anksioznost nije bolest novog doba, a čak ju je i Frojd iskusio na sebi i to prilično intenzivno. Možda je, između ostalog, zbog razumevanja sopstvenog iskustva, ostavio doprinose koji i dan danas pomažu psihoanalitičarima da još bolje dokuče odakle ona sve dolazi i kako sa njom da živimo. Razumevanje tuđeg iskustva je često lekovit faktor, kada imamo svedoka za to da su naša iracionalna stanja stvarna.

Frojdov savremenik, pisac Gi de Mopasan, detaljno je opisivao svoja iskustva sa anksioznošću, ne znajući da se ona tako danas naziva.

Često se dešava da svoja stanja sami etiketiramo kao patološka. Kao da nam nije dovoljno što su toliko dramatična. Mopasan je pisao: „Bolestan sam, zaista!
Prošlog meseca sam bio tako zdrav!”. Uzvičnici i samoprokazivanje za bolesnika
danas se nazivaju autostigmatizacijom. Kao da nam nije dovoljno što će se drugi
svakako čuditi. Pisac je, ne znajući šta ga  je spopalo, sam sebe identifikovao kao pacijenta, pišući o „grozničavoj rastrojenosti i osećanju koje je, bez sumnje,
posledica neke još nepoznate bolesti što klija u krvi i mesu”.

Tragično, baš kao što bismo svi osetili intenzivnu strepnju, opisivao je svoja stanja lekaru, koji ga očigledno tada nije procenio toliko kritičnim, već mu je savetovao dugo tuširanje i prepisao mu brom sa kalijumom. U redu, ovo se sve desilo jako davno i kada čitamo o tuđem iskustvu može zvučati komično, ali kada se nama dešava, tragedija je ono što stalno iščekujemo. Tada jedino želimo da nešto momentalno prestane.

Razumljivo, ali to je samo naša želja za instant rešenjem i potreba da se sve odmah vrati na staro. Otuda i ovakva pojava: umesto da uz napor i rad na sebi regulišemo svoja teška stanja, mi samo popijemo lek kako bismo ih trpeli.

Kriza je šansa, ali koliko šansi imamo?

Krize su neminovnost, kako pojedinaca, tako i društva. Pitanje je samo kako ćemo se sa njima nositi i koliko dugo će da traju.

U knjizi „Životne krize”, autorke Jelene Vlajković saznaćemo da su krize
množina, te da su one normalan odgovor na kritične životne događaje i šanse za
dalji razvoj. Od asolescentnih, preko onih koje su izazvane traumom, do sumativnih kriza, onih u kojima pakujemo kofere u svojoj glavi, sumirajući šta smo sve postigli, pa sve do krize poznog doba, kada ne znamo da li će nas neko zbrinuti u našoj nemoći, svaka od njih predstavlja šansu.

Osim poslednje, doduše, tu zaista nemamo nekakvu nadu, osim eventualne vere u sledeći život. U uvidu o tome šta je naše emocije ili izbore dovelo u burno stanje, leži i adekvatniji odgovor na kritičnu situaciju, pa i izlaženje iz krize.

Međutim, šta ako se ta kriza oduži i drugi prestaju da nam daju šansu, a možda je i sami sebi oduzmemo? Ovo nas uvodi u temu psihijatrizacije društva, tendencije da na problem: „Ostavio me je dečko”, psihijatri odgovaraju sa „Rivotril”. Neće to učiniti svaki psihijatar, ali tendencija da na normalne životne događaje koji su teški intervenišemo primenom jakih lekova, može da nas odvede u sasvim drugu krajnost od one koja nas je zadesila, a to je zavisnost od medikamenata.

Preskakanje problema do preskakanja srca

Vratimo se sada u današnjicu, u Srbiju i prirodu vesti o ekcesivnoj konzumaciji lekova za smirenje. Koji god lek za smirenje da uzimamo, on samo ublažava simptom, a čak ni njega ne leči trajno. Simptomi se povlače, a problemi ostaju. Cilj nije otkloniti anksioznost, već razumeti osećanja koja je uzrokuju. Ne postoji nijedna anksioznost sama za sebe, već je ona najčešće rezultat svega što joj je prethodilo. Emocija, događaj, gubitak, prećutana stanja. Zato je psihoterapija neophodna, da bismo simptome kao što su lupanje srca ili znojenje preveli u reči. To je napor koji ulažemo da zajedno sa terapeutom umesto iščekivanja jezivih scenarija o budućnosti, sagledamo šta je sve moglo da je uzrokuje iz ugla prošlosti.

Interesantno je da kada se nešto imenuje, to zaista dobije na snazi. Anksioznost. Sama reč već nekako reže svojom oštrinom. Neki stručnjaci je i dalje nazivaju strepnjom. Samim tim što je pojam strepnje nemedicinski, zvuči manje strašno.

Kako god je nazivali, nikoga ko oseća jaku uznemirenost ne možemo ubediti, niti treba, da je sve pod kontrolom. Bez obzira da li osećali iracionalnu krivicu, strah ili zlu slutnju, razumevanje iracionalnosti i njeno uvažavanje su presudni u psihološkoj podršci. Ne postoji jači niti verodostojniji doživljaj od onog unutrašnjeg, ma koliko god on bio preteran.

Njegovo negiranje navodi osobu u patnji da je još intenzivnije oseća, još više se krije i oseća krivicu. Stoga ne čudi da mnogi u agoni svog mraka pronađu zakulisne načine da dođu do crnog tržišta lekova.

Posledni poziv organizma u pomoć

Često je uznemirenost zapravo socijalno poželjan povod i poslednji poziv organizma da se obratimo za pomoć. Reći da nas steže srce ili da se preznojavamo, lakše je nego da iskažemo šta nam je zaista na srcu.

Nismo krivi za to, nekada zaista i sami ne znamo poreklo stanja na koje
nas telo opominje. Začarani krug anksioznosti počiva prvo na tome da iz nje ne
možemo da izađemo. U tom sveopštem konfuznom stanju, dodatno otežavajući
činilac može biti i uverenje da ćemo biti osramoćeni, što je čest doživljaj
ljudi koji se bore sa anksioznošću: stid od toga da će ih drugi osuditi. Kako da
se ne plašimo osude, ako nam država šalje poruke da bi ipak možda trebalo da se plašimo straha?

Pre dve godine još jedna vest uznemirila je zajednicu koja se bavi tuđom uznemirenošću: psihijatre i psihologe. Policija je tražila spisak pacijenata sa „F” dijagnozom. Kako posle toga ljudi koji imaju iracionalne strahove da ne budu racionalno zabrinuti da će neko njihovu digajnozu depresije, hipohondrije, poremećaja ishrane i još stotina dijagnoza pod šifrom „F”, upotrebiti protiv njih prilikom traženja posla, uzimanja odmora ili kredita?

Ovaj primer nedvosmisleno govori o tome da samo društvo generiše još više razloga za uznemirenost i time implicitno obeshrabruje sve one koji se bore da sebi pomognu. Autovanje borbe sa psihičkim problemima je privatna stvar.

Svako odlučuje da li će i kako prošetati svoj problem i kao što se zapitao
tadašnji Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti, Rodoljub Šabić: šta policija
traži po nečijim dijagnozama?

Kada odlučujemo bilo šta sa nekim da podelimo, to je samo naša stvar. Socijalna podrška podrazumeva i mogućnost da ako se osećamo loše, to znaju i naše grupe podrške, prijatelji, parneri, kolege… Rečenica „Ako si loše, nemoj dolaziti na posao” čuvena je od strane mnogih poslodavaca i ona takođe odvraća ljude od toga da svoj problem podele sa drugima. Romantično zvuči da svoje probleme uvek možemo rešiti kod kuće, ali nažaost, porodica je često najveći generator anksioznosti.

Svako od nas ima faze kada je manje ili više produktivan na poslu, pa to ne predstavlja povod da se na njemu ne pojavimo. Zašto ne bi bilo OK da sa svojim kolegama sa kojima provodimo minimum osam sati dnevno ne delimo i to kako se osećamo? Ne moraju oni da posvete neko posebno vreme tome, već samo da uvaže to da određen period nećemo biti u punoj snazi.

Kad već postoje etički kodeksi i razne zakletve za pripadanje timu, zašto ne možemo da zamislimo tim bilding na kome se priča o mentalnim problemima?

Ako ispadnemo iz ritma u teretani, stalno se vraćamo na stare težine, a zamislite kako je tek kada su mentalna stanja u pitanju. Teško je vratiti se na posao ako se obmotamo u krivicu sopstvenih stanja. Ljudi ne mogu da predvide kada će se kriza završiti, što opet unosi dodatni nemir u formi: „Da li ću do prvog uspeti da se dovedem u red?”

Da Ii lečimo realnost ili iracionalnost?

Da ansioznost ne bismo osećali toliko razarajuće, neophodno je da o njoj razgovaramo. Obično ljudi kažu da im se naleti anksioznosti događaju iznenada. Do tog prvog paničnog napada, postojao je niz uzroka koji su gurani pod tepih. Zanimljivo je da povišenu anksioznost možemo osećati i kad izlazimo iz krize, jer je u njoj, koliko god bila negativna, duboka i nerešiva ipak bilo bezbedno. Kada bismo počeli da je prihvatamo kao nešto sa čime se većina nas manje ili više bori, verujem da ne bismo govorili o ovolikim brojkama koje su samo dokaz da se o nečemu debelo ćuti.

Najmanje su krivi ljudi koji tihuju sa svojim problemima i nastavljaju da gutaju „smiriće”, jer je poznat još jedan fenomen, a to je strah da neko ne primeti kakve su nam oči, niti kutiju iz koje uzimamo lekove. Neki naizgled trivijalni faktori mogu nas potpuno obeshrabriti i povećati socijalne strahove. U jednoj rečenici: „Šta li neko misli o meni ako ni ja ne znam šta se meni dešava?”.

Anksiozne ljude uhvati i strah od toga da će poludeti. Psihotična dekompenzacija može da se desi, recimo, i onima koji su dugo živeli u iluziji savršenosti, otcepljujući svoje iracionalne delove. Neko dobije nervni slom, a neko se „rasturi”. Klinički psiholog, Ida Prica, smatra da je življenje u realnosti, a bez lekova, moguće samo ukoliko se uspostavi prohodni most između racionalnosti i iracionalnosti, te da se čovek metalnim kretanjem po tom mostu leči i od realnosti, a ne samo od iracionalnosti.

Ovde dolazimo do jako zanimljive stvari. Sa jedne strane postoji ogromna društvena netolerancija na iracionalna ponašanja koja utiče na to da mislimo da iracionalnost u potpunosti moramo da iskorenimo i da svoju moramo da krijemo. Šta se tada desi? Iracionalnost nije bauk. U njoj se krije naš kapacitet za stvaranje i igru, upravo onih elemenata koji nas na zdrav način izvlače iz anksioznosti, jer u krajnoj liniji, uznemirenost je stanje u kome nismo u stanju da se igramo i uvedemo kreativna rešenja u naše živote.

Oblačiti se ludo je društveno dozvoljeno, ali se možemo zapitati da li je trend prikazivanja ludosti kroz odeću i poze na fotografijama pokušaj imitacije stvaralaštva kroz intuitivno poimanje veze između umetnosti i iracionalnosti i vapaj za autentičnim na ili u nama. Nismo blesavi da budemo ludi, samo ćemo nositi ludilo, jer smo ga inače iskorenili.

Nismo.

Ljudi su društvene, ali samo životinje

Svetislav Basara je u jednoj od svojih knjiga pisao o tome da zemlja koja je u konstantnom stanju krize nije više u krizi, već u potpunoj patologiji. Zato slobodno možemo da se zapitamo da li postoji način da sopstvenu krizu odvojimo od društvene?

Osim iščašenja percepcije realnosti zbog Instagrama ili uganuća međuljudskih odnosa, naše društvo je naprosto anksiozno.

Ne znamo da li će doći sledeći autobus, ne znamo da li ćemo proći kroz ulice
koje se kopaju, mnogo toga što bi trebalo da bude predvidljivo je u haosu. Čovek
jeste društvena životinja, ali nikako nije samo životinja.

O tome svedoči još jedna stara vest. U pitanju je naoko nevažan detalj posete ministra zdravlja Lončara klinici „Dr Laza Lazarević“. Vest nije buknula jer se radilo o javnom apelu na to da je važno da pacijenti koji imaju problem sa besom, redovno uzimaju terapiju kako ne bi bili pretnja po sopstveni ili tuđ život. Između ostalog, u sred leta 2016. ministru zdravlja su u očigledno, turističkom obilasku klinike, pokazani predmeti zaplenjeni od strane psihijatrijskih pacijenata: čekići, noževi, satare, perorezi, žileti i drugi oštri predmeti.

Jasno je kao dan da oni ne treba da budu u rukama ljudi koji imaju problem sa agresijom, ali hajde da sumiramo poruku. Ako ste besni, redovno uzimajte terapiju, a mi ćemo vam oduzimati predmete kojima možete da povredite sebe ili druge. Da li je svojevrsna izložba oštrih predmeta koja liči na happening ikakav
manifest o tome da su stvari pod kontrolom? Reklo bi se da ne.

Osnovna stvar koja je zanemarena je da će (auto)destruktivni ljudi uvek naći način da povrede sebe ili druge. U hospitalnim uslovima uvek će to neko sprečiti, ali da li im čak i time oduzimamo i ono malo dostojanstva koje sebi ne pripisuju?
Sramoćenje, dehumanizovanje, predstavljanje ljudi sa psihičkim problemima kao zveri.

Dovoljno utešno razrešenje uspavanosti ove teme bilo bi kada bi osvanula vest u kojoj stručnjaci razumeju da se nekontrolisana agresija leči redovnim razgovorom, uz redovno uzimanje terapije.

Ako dugo o nečemu ćutimo, gutamo osećanja, zajedno sa njima i lekove, a još nam oduzmu i perorez, možemo da postanemo samo agresivniji i za pedesetak godina opet romantizujemo priču o nekom umetniku koji je poput Van Goga odsekao sebi uvo.

Nesrećan čovek će uvek naći način da se samopovredi, bolje je da pokušamo da mu nešto dobro damo, nego loše oduzmemo. Svi smo mi jedan od pet i po miliona, jer svako od nas ima svoju realnost koja nije uvek najbolje mesto za život.