Ima neko ko me sluša

Osećam se dobro. Čak i ova prosta rečenica koja zvuči kao robotizovan glas iz mobilne aplikacije za samopomoć, dovoljan je razlog za započinjanje psihoterapije. Da uvek ima posla za rad na sebi postala je skoro narodna mudrost, ali nije baš da se obnarodovalo da je psihoterapija stvar, u najmanju ruku, mentalne higijene i očuvanja mentalnog zdravlja. Da bismo podneli teške životne situacije, moramo ulagati veliki napor da ostanemo dobro kada stvari oko nas to nisu. Često nismo dobro i kada je sve OK. Ako se osećate hronično loše, možda ste već malo zakasnili da se javite psihoterapeutu. Neko stanje je dugo u vama i ignorišete ga. Zato je vrlo verovatno da ste u velikom broju slučajeva rečenicom upućenom sebi „Ma, mogu ja ovo“, zanemarili opomenu uma, tela ili duše da ne mogu sami. Bolje je da ste tada otišli na psihoterapiju i rekli: „Ma, ne mogu ja ovo.“

U redu, nije lako. Već u prvom koraku traženja pomoći nailazimo na niz prepreka. Odmah se javljaju problemi, a mi smo već u problemu. Kog terapeuta odabrati? Koji psihoterapijski pravac? Da li imamo dovoljno novca? To su samo neka od praktičnih pitanja koja iskrsavaju isto kao pri kupovini neke vredne stvari za dom. Psihoterapija jeste velika investicija neizvesnog toka i trajanja, ali i realna nematerijalna potreba bez koje mnogi govore da ne bi ostali čitavi. Ulaganje u odnos sa sobom i zdravije investiranje u sopstveni život. Ono čega kolektivno nismo svesni jeste da i dalje mnogi od nas izbegavaju pomoć kada im je najteže. U redu, i to je razumljivo da činimo jer živimo u vremenu koje poručuje da smo samonapravljeni i da samim tim treba da se samopopravimo. Trčimo da doniramo za rekonstrukciju Notr Dama koji gori jer su fasade važne, a mi što gorimo, nikom ništa. Nismo samonapravljeni. Rodila nas majka, neko od nas je imao oca, neko nije, imali smo razne odnose u detinjstvu koje jesmo ili nismo birali, a možda nam je i dalje teško da izaberemo. Sve su to dovoljni razlozi da sa stručnjakom promislimo kako da živimo bolje.

Duboko zapekli stereotip da je obraćanje za pomoć ekvivalent za priznavanje slabosti jeste razlog zbog koga se ljudi stide da se obrate za pomoć. Međutim, isto to priznanje izneto na seansi je već veliki pomak u psihoterapijskom procesu. Zvuči paradoksalno, ali naša nesavršenost je upravo prvi pomak za koji ćemo dobiti unutrašnji aplauz od psihoterapeuta. Kao što je u sveskama o psihoterapiji jedan analitičar rekao svom klijentu koji je radosno sa njim podelio da je perfekcionista: „Bolje da ste mi rekli da imate šizofreniju, nego da ste savršeni, više bismo mogli da učinimo.“ Perfekcionizam je jedna od čestih stvari sa kojima se ljudi susreću kako bi sačuvali svoj unutrašnji život od propasti, ali nije baš najbolji saveznik u psihoterapijskom radu. Takođe, on odlaže taj trenutak kada ćemo pozvati terapeuta i reći da nam je nepodnošljivo da budemo savršeni. Mnoge blistave karijere izgrađene su na temeljima urušenih ličnosti i to je tužno. 

Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.