Najgore je što u ovoj zemlji nema zakona, nema zaštite i nema reda. Zato je ovo najteži period za poslovanje i za opstanak. Bilo bi nam bolje kad bi na čelo države došli časni ljudi. Osim toga, nema ni radnika. Penzioneri dođu, pa ne mogu da izdrže da rade, a mladi neće da rade za 300 evra, kad im roditelji i babe i dede daju toliki džeparac
Najbogatija Srpkinja Rebeka Mekdonalds nedvosmisleno je objasnila zašto ne investira u Srbiju: zato što se politika meša sa ekonomijom. A to je nespojivo. Politika treba da se bavi državom, administracijom, da nam olakša, a ne da se meša u sve, čak i u sport, crkvu… Pritom, što je manje ljudi u državnom aparatu, to je manje opterećenja građanima. Kada su bogati građani, bogata je država, a sudeći po odlivu ljudi iz zemlje daleko smo od toga, kaže u intervjuu za „Novu ekonomiju“ vlasnik ekspres restorana „Tajni začin“ Dragan Đurić (57). Okušao se pre toga u raznim poslovima i uspeo da stvori solidnu osnovu za egzistenciju svoje porodice, a kao preduzetnik specifičan je jer svakodnevno drži čas humanosti ne samo ugostiteljima, već i svima u biznisu koji žele da razmišljaju o pojmu – društvena odgovornost. Naime, u njegovom restoranu u ulici Gavrila Principa 43 na Savskom vencu svakodnevno mogu utoliti glad svi koji nemaju novac da to i plate.
„Nisam ugostitelj po profesiji i ovaj posao sa ekspres restoranom je kombinovano trgovačko – ugostiteljski. Privatnik sam od 1990. godine. Ovo je porodični biznis u kome se borim sa suprugom Dudom i sinom Vladimirom i još osmoro stalno zaposlenih. Teško je vreme, nikada teže… Možda je važnije da kažem da pripadam onim ljudima kojima je čovek u prvom planu. Između ljudi i novca, ja biram ljude. Čitam neke komentare u kojima kažu „neka ga bog nagradi“. Ja sam već nagrađen, hvala vam. Imam ženu, troje divne dece i sve ostale materijalne stvari padaju u vodu“, kaže naš sagovornik. Intervju pravimo ispod natpisa: „Ručak za male pare“ i poruke: „Ako ste gladni, a nemate novca – ovde uvek možete dobiti neki topli obrok…. platićete kada budete imali“.
Nova ekonomija: Dakle, kod vas ima ručak i džabe. Kako to?
Dragan Đurić: To je posledica čitavog mog života, a u osnovi je jedna priča iz detinjstva. Naime, mene je pratila priča mog oca Borisava o njegovom posleratnom siromaštvu. Kao malom detetu ta priča o nemaštini me je opterećivala, ali kasnije, kad sam malo porastao, shvatio sam suštinu. Ja sam peta generacija iz Zuca. Tata je u ranoj mladosti teško živeo, sa majkom, babom i bratom. Gladovali su, nisu imali ni hleb da jedu, pa je sa šesnaest godina tražio posao. Bila je to 1958. godina i zidala se američka ambasada. Prvi zadatak mu je bio da kupi radnicima doručak. Oni mu daju pare, a on se izgubi jer nije imao i sebi da kupi. Nisu primećivali gde je problem, a kada su shvatili da nema novac, oni su ga prigrlili i pomogli mu. I prve pare je iskoristio tako što je u jednoj čuvenoj pekari, na početku Balkanske ulice, kupio dva hleba i poneo kući. To je priča koja vas celog života prati i pokrenula me da pripadam grupi ljudi kojoj je čovek u centru pažnje, a ne novac. Dakle, niko ne treba da bude gladan, to je osnovna ideja. To smo smislili moja porodica i ja.
NE: Kada je i kako besplatan ručak za siromašne postao deo vaših ugostiteljskih usluga?
Dragan Đ: Jednog dana u restoran je došao jedan stariji čovek koji je stajao ispred tople vitrine sa hranom, prebirao po džepovima, očigledno mu je nedostajalo novca. Prišao sam i upitao ga u čemu je problem. On mi je rekao da bi kupio nešto da pojede, ali da neće imati dovoljno novca. Ja sam ga upitao da li je prvi put u restoranu, on je odgovorio potvrdno. Rekao sam mu da je besplatno za sve koji ovde dođu prvi put i da kaže šta bi pojeo. Ispostavilo se da je čovek iz Makedonije, da je bio u poseti rođaku – prijatelju u bolnici i da mu je ostalo malo novca nakon kupovine povratne karte. Bio sam srećan što sam mu pomogao. Kada vam se desi takav momenat koji vas ispuni srećom, želite da vam se to ponovi. Onda smo došli na ideju da onima koji nemaju novac, dajemo besplatno obrok i smislili smo ovaj tekst. U početku ih je malo dolazilo, dok komšinica nije taj naš natpis fotografisala i objavila na društvenim mrežama. Onda su došli i mediji. Postadosmo senzacija! Možete samo misliti u kakvom mraku živimo kada je ovakav gest ovoliko vidljiv.
NE: Koliko ljudi dnevno dođe?
Dragan Đ: Od troje do desetoro i to su uglavnom beskućnici. Ovo je pomoć za one koji stvarno nemaju. Mi to iz naših džepova plaćamo.
Nastavak teksta možete pročitati u 67. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
