Kako to čovek nekad laže kad bi trebalo da govori istinu, a nekad sve izbrblja i ne može da se zaustavi kad bi trebalo da prećuti
Spadam među one koji ne umeju da lažu, što im se svako mimoilaženje sa faktima poznaje na licu. Zbunim se, stanem da mucam, katkad i pocrvenim, pa i neko sa skromnom inteligencijom može da me provali, premda bi sve navedeno trebalo da stoji u pluskvamperfektu. Jer, lagala sam u osnovnoj školi, u nastojanju da eskiviram časove, kao i većina đaka od vajkada.
U prezentu se čudim da li su i kako nastavnici gutali sve te naše jadne i jednoobrazne izgovore, servirane „ekskluzivno“, tipa otkrića rupe na saksiji. Zbog post-sramote i drugih komplikacija, od laganja sam vremenom odustala. Možda i nemajući kapaciteta da održavam mrežu naštelovanih izjava. Da se setim kome sam i šta rekla.
Slično školskom kontekstu, neusklađenosti sa istinom bilo je i na porodičnom nivou, sa bakom koja me je vaspitavala. I kojoj bih rekla da sam pohodila kakvu vannastavnu aktivnost, dok sam sa društvom lutala okolo. I ovlašni pogled na školsku zgradu, prekoputa naše kuće, otkrio bi joj šupljikavost moje tvrdnje, jer su u to vreme sva svetla bila pogašena.
Mogućnost efikasne provere, međutim, nijednoj nije padala na pamet, meni – jer sam se provlačila nekažnjeno, a baki – jer mi je verovala bespogovorno, verovatno krećući od sopstvenog moralnog kodeksa. Kao i uverenja da mi ga je prenela.
Blam je došao znatno kasnije, kad sam osvestila površnost svoje taktike i kada sam svom ponašanju mogla i da se nasmejem. Baka je već bila umrla, te nisam stigla da joj se izvinim. Ako ni za šta drugo, ono što sam tako bagatelno manipulisala njenim poverenjem.
Majku nisam imala razloga da lažem, davala mi je neograničenu slobodu, zaokupljena vlastitim problemima. Ali otac me je stiskao, posebno kad sam „profurala“ sa prvim dečkom, veoma problematičnim po očevom kriterijumu, zbog čega mi je branio da ga viđam. Suspenziju isprva nisam poštovala, već izmišljala sve i svašta da svoje „prestupe“ pokrijem, sve dok mi nije otkrio da sam pod stalnom prismotrom bivšeg policajca, angažovanog po prijateljskoj liniji. Njegovi izveštaji prouzrokovali su mesece kućnog pritvora, što bi značilo da su me ove obmane preskupo koštale.
I dnevnik me odrukao
Verujući da je različitim ishodima praktično iste radnje postignut karmički balans, pokušala sam da sa ocem nadalje otvoreno razgovaram. Kako to nije pomoglo u smeru liberalizacije odgoja (čitaj: disciplinovanja), krenula sam sa prećutkivanjem, blažim oblikom laganja. Ali kako ni ovim uspešno ne vladam, već bih na guzicu progovorila, poveravala sam se dnevniku. Sve dok ga moj otac nije pronašao i drastično sankcionisao u njemu opisane postupke. Dugoročno sedenje kod kuće prouzrokovalo je depresiju, pojačanu naglim gojenjem, što znači da sam povodom dnevničkih beležaka načisto nagrabusila.
Docnije, kad sam se udajom odvojila od primarne porodice, i dalje se ispostavljalo kao najpametnije da svoje mišljenje pred ocem ne iznosim. Bio je blažen samo kad sam se sa njegovim mišljenjem slagala, ma šta posle radila. I on je počinuo ne upoznavši me dovoljno.
Sa mužem sam bila otvorena po krucijalnim stavkama, ali kako ni on nije bio primer tolerancije niti bogzna kakvog partnera, neka sam svoja bekstva iz doma pravdala zahtevima službe. Taj je bio još podozriviji od mog oca, pa bi me kinjio telefonski na svakih pola sata, proveravajući gde sam (i s kim sam), zbog čega sam na njega urlala, rukovodeći se geslom da je napad najbolja odbrana. Malo zbog lažuckanja, a malo zbog urlanja, tek naš brak se završio „sporazumnim“ razvodom, što je u većini slučajeva prilično fejk definicija rastanka.
Bilo kako bilo, laganje sam zamenila kalkulacijom, „mudrim“ ćutanjem kad se u društvu pokrenu višeslojna pitanja, ili relativizacijom stavova, tj. njihovim uopštavanjem. Ili čekanjem da se neko s istim mišljenjem oglasi, pa da se saglasim. Ni ovo mi nije donelo dobra ploda, treća se moja prijateljica silno naljutila nakon jednog takvog događaja. Iako je insistirala da se apropo nje izjasnim, navodno za dobrobit našeg odnosa.
Nastavak teksta možete pročitati u 69. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
