Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima
Petar II bežao od smrada budućeg sveca
*Jedan kolega smatra da to je što se episkop Nikolaj nije kupao stvar učenja i doktrine, dok poznati sveštenik kaže da to nema veze sa verom već je privatna stvar i stav
U knjizi Mihaila Konstantinovića, ministra londonske kraljevske vlade „Politika sporazuma – Dnevničke beleške 1939-1941. – Londonske beleške 1944- 1945.“ naiđem na zanimljiv gotovo uzgredni zapis o tada episkopu žičkom Nikolaju Velimiroviću. Evo te beleške o času što ga je, kao profesor kralja Petra II Konstantinović držao ujutro, u ponedeljak 7. oktobra 1940:
„Jutros na času pitao sam Kralja kako je proveo dan. Ja sam mu rekao da sam bio u Žiči. Je li on bio? Jeste, dva puta. Govorio sam mu o Nikolaju kao znalcu i mudrom čoveku. On: ’On intrigira. Pričao mi je Knez’. Onda, prljav je i zaudara. Ja mu objašnjavam da je glavna stvar koliko čovek vredi, a ne da li se kupa. On ga ne voli. U Žiči su ga dočekali a nisu vikali ’Živeo’! Ja: ’Ne slušajte ono što je na usnama ljudi, već čitajte šta je u njihovim srcima. A Nikolaj je vaš veliki prijatelj.’ U Žiči, veli, tražio je od prvog ađutanta pare, sve više i više. Ja: ’Pare su da se daju. Kaluđeri prose, ali ne za sebe već za opštu stvar ’…“
U prvi mah u ovom citatu, više mi je privuklo pažnju ono o traženju para, nego o (ne)kupanju…
Međutim, da je sve više od bizarnosti počeo sam da mislim kad sam u još jednoj knjizi – „Zagreb indoors“ ex-ambasadora u Hrvatskoj Radivoja Cvetićanina na još dva mesta sreo natuknice o ovoj čudnoj episkopovoj osobini. Zapravo ne o osobini, već kako R. C. Kaže – učenju.
U dnevničkom zapisu od 19. avgusta 2006. (je l’ to beše Preobraženje?) o poseti manastiru Krki, on je zajedljiv i tekstom i, videćemo, poklonom bratstvu. Kaže: „Predao sam igumanu Germanu deterdžent, sapune i zubne paste za đake Bogoslovije. Kupio sam za poklon higijenska sredstva bez obzira na idola SPC, svetoga Nikolaja Velimirovića, koji je učio protiv kupanja. (Videti sećanja Kralja Petra Drugog.)“
Pa da li je slučajnost, ili – učenje.
U zapisu od 2. januara 2008. R. C. se vraća ovoj temi. Sa malo autocinizma. Kreće sa „naslovom“ poklona koji je dobio za Novu godinu: „’Istorija ružnoće’ Umberta Eka. Suza (ime kćeri – prim. B. A.) za mene stavila pod jelku, prelila svoj cinizam na mene: ne brijem se, ne perem kosu. Moj nemar je u stvari bliži učenju svetoga Nikolaja Velimirovića nego Eka: naš je vladika, naime, kupanje smatrao grehom protiv prirode. Legendarna je priča da je zaudarao u toj meri da je njegov vrli učenik budući Kralj Petar Drugi, bežao sa njegovih časova, glavom bez obzira.“
E tad sam odlučio da sročim ove redove. Ali moram i to priznati, tada nisam znao za jednu novu doktrinu: sad i moderni pedijatri ne preporučuju da se bebe kupaju svakodnevno, kao što smo mi kupali svoju decu, mada generacijski gledano, ni sve naše majke nisu sve nas kupale svakodnevno. Eto, nisu znale da je to možda važnije – i modernije – od razloga zbog kojih one to nisu činile.
Posle odluke da ovo pribeležim, činilo mi se da moram da se potrudim da čitaocima ponudim još neki stav, osim „hladnih“ citata. Pitao sam jednog poznatog, okretnog, umnog i javno poznatog sveštenika SPC šta mi može reći o ovim navikama rečenog sveca, a pre svega da li je reč o učenju i nekoj verskoj doktrini za koju nismo znali. Odgovorio mi je da to nema veze sa verom i da je to neka privatna stvar i stav. Preneo sam ovo kolegi Cvetićaninu. A on opet ciničan.
„Ma, pusti, divljaštvo…“, kaže.
Nemam zaključak, a ne sviđa mi se da to bude baš prethodna rečenica, niti ono čuveno – nek čitaoci sami presude.
I kralj Aleksandar je „amputirao“ Hrvatsku
Svetozar Pribićević kralju: „Ako (Radić) umre kao vođ Hrvata … u tome slučaju njegov pogreb biće početak raspada države. Izvolite izabrati.“
Sigurno se već malo ko seća, a znam da mediji na to nikad nisu podsećali, da je ranih devedesetih, dok još nije bilo toliko prokrvarilo, bio i jedan formalni pokušaj da se formira jedna „skraćena“ SFRJ. U Skupštini je držana sednica na kojoj su bili (ne svi) delegati iz tadašnjih republika, bez Slovenije i Hrvatske, kao pokušaj obrazovanja te neke manje države.
Nastavak teksta možete pročitati u 72. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
