U njegovim delima je toplo i udobno

Tokom skoro osam decenija stvaranja, Šagal je naslikao oko 10.000 slika, radio je vitraže, ilustracije, kostime za predstave, scenografije, skulpture, bio je i pesnik, pisac i veoma je voleo muziku. Njegova dela ostaće da krase mnoge muzeje, ali i njujoršku i parisku operu

Dubokih plavih očiju, nestašne kose, uvek uronjen u svet snova i cirkuskih tačaka, rasterećen fizičkih zakona koji drže svet pod kontrolom, Šagal je jednom svom biografu odavao utisak da uvek pomalo halucinira. Za sebe je slikar raskošne mašte imao običaj da kaže da je sanjar koji se nikada ne budi. Oni koji su ga najbolje poznavali govorili su da je satkan od kontradiktornosti, istovremeno tužan i radostan, naivan i prepreden, slobodan i oprezan. Sa prepoznatljivim, nikad ranije viđenim letećim figurama, plavim mesecom i kravama sa zelenom glavom, bio je samo svoj, slikar lirske fantastike.

Rođen kao Mojša Šagal 7. jula 1887. u jevrejskoj porodici u malom gradu Vitebsku, blizu granice sa Poljskom, u Belorusiji (nekadašnja Rusija), bio je najstarije od devetoro dece skromnog bračnog para. Otac Zahar bio je trgovac haringom, uvek umoran i ćutljiv, a majka Fejga-Ita, ćerka mesara, punačka i preduzimljiva žena bila je domaćica. 

Od najranijeg detinjstva Mojša je pokazivao znake snažnog individualizma i neukrotive mašte. Bio je bolešljiv i uvek pun neobičnih priča, što je njegovoj majci zadavalo veliku brigu. Budio bi se jutrom i majci prepričavao neobične događaje iz sna. Leteo je iznad grada i posmatrao krovove i ljude, govorio bi sneni dečak. Majka ga je ućutkivala da se ne bi čule njegove izmišljene avanture i krišom ga jedne noći vezala za krevet. Odahnula je u zoru kada je videla da njen sin mirno spava, ali se i veoma uznemirila kada je shvatila da se traka kojom ga je vezala vijori na grani drveta pred kućom. Za sina je planirala mirnu budućnost, želela je da bude knjigovođa ili trgovac, a on je oduvek znao da će biti slikar.

Školovanje je Šagal započeo u jevrejskoj školi jer mu je kao Jevrejinu bilo strogo zabranjeno da pohađa bilo koju drugu. Ipak, majka uspeva uz pomoć mita da ga upiše u rusku srednju školu. Ona  takođe uspeva svojim diplomatskim delovanjem da odobrovolji muža da svom sinu obezbedi novac za časove crtanja koje je toliko želeo. Zahar je Marku bacio pet rubalja u dvorište i dečak je skupljao razbacane kovanice kojima je platio početak svoje umetničke obuke.

Mali je Vitebsk bio za Šagala. Međutim, bila je mala i Rusija. On se seli u Sankt Peterburg nastavljajući studije slikarstva u Carskoj školi umetnosti, a zatim odlazi u Pariz gde se skupljao predratni umetnički vrh. U početku ga je Grad svetlosti uplašio toliko da je želeo nazad u Rusiju, ali vremenom on postaje Markov drugi dom. „Pariz, nema slađe reči za mene“, pisao je. Ovaj grad mu je omogućio nova važna prijateljstva sa vodećim umetnicima tog doba. Među Markovim najboljim prijateljima bili su Modiljani i Apoliner. Tu je na izvoru imao prilike da se upozna sa modernom umetnošću i postane otac ruske avangarde. Već 1912. izlaže na Jesenjem salonu, a zatim 1913. i 1914. svoje slike predstavlja u Berlinu.