Ljubav na drugi pogled

Malo me tišti nelagoda u smislu gde to dovedoh fotografa i našeg druga i vozača Marka. Krivica me nakratko parališe. Jedno porinuće u reku i savest me popušta, dozvoljavajući da osetim učinak slapova na moja sve opuštenija ramena. Opruženo telo između stepenika brane podaje se blaženstvu prirodnog džakuzija. Celom sam sobom na nebesima

Gorana Stojkovića, zvanog Kajman, srela sam na jednom tehno-festivalu u Straži, negde između Bele Crkve i Vršca. Ne kao jednog od rejvera, niti DJ-eva, premda bi njegov nadimak i energija tome odgovarali, već kao gazdu kanua kojim sam se provozala delićem tamošnjeg Karaša. Pozvao je drugaricu i mene kod sebe u goste, u selo Dupljaja, da veslamo do mile volje, za džabe i bez ikakvih nepristojnih insinuacija. Te dve godine do ovog septembra, telefoni što sam ih histerično menjala pukim su slučajem sačuvali njegovo ime i broj. Ili je to bio prst sudbine?

Jer na moj nedavni poziv, Kajman je bio jednako gostoprimljiv, iako nije mogao da se seti trenutka upoznavanja. Kako i da pamti, kad je kroz njegovu ponudu prošlo ko zna koliko hiljada ljudi, što iz regiona, što iz udaljenih Antigve i Barbude, Irana, Filipina ili Floride. Te nedelje, kao i svake druge, od maja do početka oktobra, organizovao je regatu od  Dobričeva do Jasenova, ali su sva mesta bila popunjena. Da ne bismo traćili tih tri do četiri sata njihovog spusta od 14 kilometara, dogovor je pao da se nađemo na cilju plovidbe.

„Jasenovo je prelepo, a tek plaža Gat, s jedinim vodopadom u Banatu“, hvalio je destinaciju, pa sam unapred stvorila sliku velelepnih slapova, nelogičnu za ravnicu. Sačekaćemo ga u kafanici, tako je predložio, veličajući i draž predela što ćemo ih prolaziti. Deliblatsku peščaru, zamamnu na mnogo načina, ljupka naselja, austrougarski skockana, ali ništa ravno konačnici našeg putešestvija.

Međutim, baš nas je Jasenovo razočaralo, obamrlo u nedeljno rano popodne. Na ulici nikog, da ga zapitamo za pravac ka tački sastanka sa Kajmanom. Ne rade ni radnje, da se opskrbimo bar vodom, pa sve nade položismo u kafanče na obali na kojoj smo se uskoro i obreli, skupa sa desetinama drugih izletnika, što je bio još jedan otklon od očekivanja. 

Brzopotezan pogled nam kaže da ni restoran ne radi, a da sanjani vodopad zapravo čine dva betonska stepenika, kao arhitektonsko rešenje brane u slučaju previsokog vodostaja. „Izgradili su je Nemci još pre Drugog svetskog rata, kao i mlin, uhlebište meštana sve do nedavne tajkunizacije“, objašnjava Kajman, već na zbornom mestu, jer regata je završena, kao i njegovi poslovi.  

Sad Karaš uludo meandrira oko 800 metara, stvorivši adu punu rojeva komaraca i zelenu lagunu u kojoj se niko ne kupa. Svi su skloniji glavnom toku reke što potiče sa Karpata, pa je za pet stepeni hladnija od Dunava. „I providna, zbog nanetog šljunka i peska sejanca, ne tipično vojvođanska, pretežno blatnjava“, Kajman i dalje ne škrtari sa hvalospevima. Delom i da kupi vreme do početka naše vožnje i podrobnijeg razgovora – još se čeka dolazak dva poslednja kanua sa odocnelim učesnicama regate. 

Organizator regate ne pokazuje ni traga nervoze što te klijentkinje kasne, budući da „slabo veslaju, a vole da zastaju, bilo zbog kupanja ili da nešto prezalogaje“. Ni za nas Kajman ne brine, s obzirom na obilje lepota, u tom trenutku – isključivo refleksije njegovog zaljubljeničkog pogleda.

Nama su prizori još uvek zanimljivi samo fenomenološki, kao skup pojava podobnih za proučavanje. Recimo devojčurci koji se puće i fotografišu na „vodopadu“, spretno prteći klizavom podlogom. Mladići u pozi petlića, zaustavljenog daha što naglašava čvrstinu grudi i bicepsa. Očevi u akciji vaspitavanja „’ajde, sine, ovo ili ono“, po ugledu na tate, premda se najbolje ne snalaze sa kešanjem o automobilsku gumu okačenu lancem za drvo na plaži, pa se obećani skok na glavu preobrati u skliznuće na dupe. Dama u godinama, u kupaćem kostimu sa printom lista marihuane, sa čim nema veze gordost njenog držanja. Druga, podebela, što glođe sendvič, zombirana od uživanja. Njen suprug koji se premišlja da li da sa svojim pokupi i tuđe đubre, možda i da se nakratko odvoji od hranom zanete mu družbenice. Zvučni dolazak motora i kvadova na kojima pristiže još omladine, željne prikazivanja.