Za one koji su imali priliku da svoj životni put ukrste sa njenim, Džordžija O’Kif mogla je da bude doživljena kao gruba i hirovita. Ipak, njeni lirski monumentalni cvetovi ukazuju na vrlo senzualnu prirodu. Džordžija je slikarka Amerike, njenih visokih oblakodera i pejzaža Novog Meksika. Žena nesalomive energije, koja je umetnosti bila posvećena do samog kraja, o predmetu svoje najstrasnije ljubavi rekla je: „Umetnost je opaka stvar. To smo mi“. Džordžijin suprug je potvrdio da je ona je celu sebe predstavila na svojim platnima
Dordžija je rođena u Viskonsinu 1887. kao drugo od sedmoro dece i prva ćerka bračnog para O’Kif, dvoje komšija koji su odrasli zajedno. Otac Francis bio je irskog porekla, a majka Ida Toto bila je potomkinja mađarskog plemstva. Svojoj ćerki, Francis i Ida dali su ime po majčinom ocu i tako joj na izvestan način udahnuli maskulinu energiju i odlučan temperament koji će joj biti potrebni da bi se u muškom svetu izborila za poziv koji je beskompromisno želela.
Ida je svoju decu upućivala da se obrazuju, a za prvu ćerku birala je da postane lekar. Međutim, Džordžija je odmalena bila opredeljena za umetnost. Majka ju je u tim umetničkim sklonostima podržala i organizovala joj časove slikanja kod lokalnog umetnika.
Kada je završila srednju školu, Džordžija upisuje Umetnički institut Čikaga. Tu se rangira u sam vrh u svojoj klasi. Ipak, studije na godinu dana mora da prekine zbog bolesti. Kada se oporavila, ona putuje u Njujork da nastavi studije. U učionici je marljivo radila, napredovala i osvajala nagrade, ali posebnu obuku sticala je po muzejima i galerijama. Tako je posetila i veoma poznatu galeriju „291“, čiji je jedan od osnivača bio avangardni fotograf Alfred Štiglic i koja je afirmisala umetničku fotografiju i evropske i američke moderne umetnike.
Nakon godinu dana studija u Njujorku, Džordžija je morala da se vrati u Virdžiniju kod roditelja. Njen je otac bankrotirao, a majka se borila sa teškom tuberkulozom. Iako nerado, Džordžija se 1908. ponovo seli. Ovog puta u Čikago, kako bi radila kao komercijalni umetnik. Svoje umetničke studije ona nastavlja u Virdžiniji gde uči zajedno sa kolegom koji joj otkriva principe slikanja i dizajna inspirisanih japanskom umetnošću. O’Kif počinje da eksperimentiše. Raskida sa realizmom i razvija svoj apstraktni izraz.
Galerija „291“, koju je u Njujorku posećivala tragajući za novim pravcima u umetnosti, bila je za mladu Amerikanku sudbonosna. Jednom prilikom, prijateljici Aniti Policer poslala je nekoliko crteža. Prepoznavši u njima jedinstven stil, Anita je radove pokazala Štiglicu koji je u to doba bio uticajan trgovac umetninama. Svežinom crteža Štiglic je bio oduševljen i izložio ih je u svojoj galeriji. Između dvoje umetnika snažnih karaktera počelo je dopisivanje koje nikada, sve do smrti Alfreda, preko dvadeset godina starijeg, neće prestati. Preko pisama Džordžija i Alfred veoma su se zbližili i ona se za neko vreme preselila u njegov grad. Razvili su strasnu vezu, ljubavnu i intelektualnu, koliko i poslovnu.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
