Carevi, zločinci i bodljikava žica

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

 „Peta rana“ španskog borca Koste Nađa

*Španija – jedan mitraljez me je pogodio, i ja sam ostao da visim na bodljikavoj žici. Francuska – našli smo se u mestu Arželes i Sanseprijenu na površinama … koje su bile ograđene bodljikavom žicom

Navršava se 84 godina od Španskog građanskog rata  u kome je dobrovoljno u redovima Republikanske armije bilo više od 1.300 boraca, levičara, mahom komunista iz ondašnje Jugoslavije. U knjizi „Jugosloveni u Španiji“, davnom izdanju sarajevske „Svjetlosti“ zatičemo brojna sećanjima učesnika. Kosta Nađ, istaknuti komunistički rukovodilac dveju „bivših Jugoslavija“ vraća nas u 1937. i 1938. godinu. Preciznije u vreme posle njegovog trećeg ranjavanja u Kataloniji. Kada je, kako kaže, „Republika već bila prepolovljena, još nisam bio ni ozdravio, a već sam bio upućen na Ebar“.

Katalonija je već bila „otcepljena od centra“ Republike kada je formiran bataljon „Divizionario“ u kome je Nađ doživeo četvrto ranjavanje koje je, ipak, bilo manje bolno od „pete rane“:

„Republikanska vojska bila je prešla reku Ebar. Razbila je fašiste, zauzela veliku teritoriju i približavala se snagama centralne Španije. Vodile su se velike bitke, i svakog dana je bilo na hiljade ranjenih i mrtvih. Prosto je ključalo kao u kotlu. U borbi je učestvovao veliki broj aviona, artiljerija, tenkovi.

Kod Gandese se nalazila jedna kota i ko bi držao to uzvišenje, gospodario bi situacijom. Čas je bilo u našim, a čas u njihovom rukama. Jednog dana sam dobio zadatak da sa svojom grupom preko noći zauzmem tu kotu koja je bila žestoko bombardovana. Mnogo eksploziva je bilo bačeno na taj položaj. To je bio najteži zadatak koji sam dobio u životu. Spremili smo se, uzeli dosta bombi. Četa je krenula. Noću smo se približili do samog neprijateljskog položaja i pošli na juriš. U prvim naletima zauzeli smo prve rovove. Međutim, okolo je bila bodljikava žica. Neki borci su preskakali preko te žice. Bio je pakao od vatre.  Ključalo je, nije se znalo gde puca, odakle i šta puca. Kad sam prelazio preko te bodljikave žice, jedan mitraljez me je pogodio, i ja sam ostao da visim na bodljikavoj žici. Bilo je to moje četvrto ranjavanje. Komesar Španac već je bio poginuo pored mene. Tada sam pomislio da nekad ne treba leći u borbi, i da je lakša rana kad se juriša  stojeći.

Viseći na žicama izgubio sam svest. Uspeo sam samo da prenesem da Peko Dapčević preuzme komandu. Peko je bio najstariji od oficira. Bio sam onesvešćen, kasnije sam saznao da me je jedan bolničar skinuo sa žice i preneo do bolnice. Kasnije su me odneli u Barcelonu.

U tim borbama mnogi naši drugovi su poginuli. Bio je ranjen i Peko Dapčević, a posle njega je Dušan Kveder preuzeo komandu. Ali, i on je bio ranjen. Pet komandira se promenilo u toku te jedne jedine noći.“

Ubrzo posle toga, dok se četvorostruki ranjenik lečio, održani su pregovori u Ženevi i doneta odluka o povlačenju republikanaca. Ono nije bilo neorganizovano, već u vojnim kolonama sa defileima kroz gradove: „čitav Madrid i Barcelona su izašli na ulice i pozdravljali nas kada smo prolazili“.

Posle toga, međutim, CK  Komunističke partije Španije odlučuje da se neke brigade vrate u borbu. I, naravno, „Jugosloveni su se pozivu Republike najviše odazvali“. I opet  ih je narod u Barseloni oduševljeno pozdravio verujući da Franko neće pobediti. 

Ali, pala je Barselona. I Katalonija. A Jugosloveni su te 1938. imali čast „što smo bili jedna od poslednjih grupa  koja se povukla iz Španije“.

I opet su marširali, po četama sa zastavama, ali to je već bila ta „peta rana“ .

Uprkos tome što je Komunistička partija u Francuskoj tada bila veoma jaka i imala dosta poslanika, sami njeni predstavnici su „naše Špance“ upozorili da doček neće biti prijatan.

„Našli smo se na obali južne Francuske u mestu Arželes i Sanseprijenu na površinama pokrivenim peskom koje su bile ograđene bodljikavom žicom. Nije bilo ni zgrada ni baraka.“

„Kasnije smo prebačeni u Girs, mesto blizu Tuluze, ispod Pirineja. Logor je bio organizovan na principu Hitlerovih koncentracionih logora.“ Nekoliko godina posle, i Nađ i većina „Španaca“  krenuli su – protiv Hitlera.