Kako se zapatila osvetnička pornografija

Osmog marta ove godine shvatili smo da smo do tada rame uz rame živeli sa više od 30.000 muškaraca koji su u grupi na društvenoj mreži Telegram delili fotografije, podatke i komentare o ženama sa kojima su neki od njih bili i u emotivnoj vezi, ali postoje sumnje da su se slale i fotografije maloletnih devojčica. Članovi su bili muškarci iz zemalja bivše Jugoslavije, a ubrzo nakon što su se informacije pojavile na mrežama, reagovala je i policija i privela administratora grupe. O tome kako smo do ove situacije uopšte i došli, kako razgovarati sa decom i zbog čega smo se na nasilje navikli, razgovaramo sa Tanjom Ignjatović,  psihološkinjom iz Autonomnog ženskog centra.

Šta je to toliko trulo u društvu da postoji više od 30.000 muškaraca koji dele slike i privatne podatke devojaka i žena?

Ja nažalost mislim da to nije nastalo ni slučajno, niti preko noći. Čini mi se da najmanje poslednjih 30 godina imamo jedno ozbiljno degradiranje vrednosti, pre svega onih koje se odnose na odgovornost i poštovanje drugih. Imamo i jednu devastaciju ekonomije, društvenih i političkih odnosa, devastaciju obrazovanja, kulture, medijske kulture, institucija, stručnjaka. Dakle, ništa nije kao što mislimo da bi trebalo da bude i, na kraju, iza svega toga naravno dolazi porodica i pojedinac. Ne mogu porodica i pojedinac da ostanu izolovani i izvan onoga što se društvu dugo vremena dešava. Meni se čini da je jedan od rezultata slučaj ove platforme sa tim masovnim muškim učešćem u onome što zovemo osvetnička pornografija.

Ipak se čini da smo svi zbunjeni i da se pitamo odakle svi ti ljudi, ko su oni? Možemo li da zamislimo da je u grupi i naš komšija koji je „pristojan“ ili otac ćerkine drugarice?

Često imamo ideju i pretpostavljamo da su to psihopate ili poremećene osobe, poremećeni muškarci i zavisnici od alkohola, droge… Nažalost, to nije tačno. Dakle, kao što ste vi mene pitali, mi lako možemo da zamislimo da se tu nalaze ljudi koje mi poznajemo, a za koje ne bismo pretpostavili, po njihovim spoljnim ponašanjima i relacijama sa drugim ljudima ili recimo profesionalnoj uspešnosti ili po nivou obrazovanja, da su oni na tim platformama. Tu ima i naših komšija, nekoga ko bi delovao kao pristojni muškarac ili ovo što ste rekli, očeva ćerkinih drugarica ili naših partnera.

Kako onda roditelji mogu da utiču na svoju decu? Ako smo svi deo sistema koji je loš i ako će deca, koliko god da je porodica dobra, jednog momenta postati deo društva koje izgleda ovako kako ste ga opisali?

Ja uvek mislim da kada hoćete da menjate nešto što je problem strukturne prirode, morate da idete odozgo, od onih koji imaju najviše moći i najviše odgovornosti da unesu promenu i u tom smislu ja bih se uvek fokusirala na političko-društveni mehanizam. Naravno, to nikako ne oslobađa odgovornosti ni pojedince, ni institucije pojedinačno, pa ni porodice. Uvek je problem to što roditelji mogu da misle da su deca previše mala da bi ih informisali, da bi oni sa njima razgovarali o nekim pravilima i pojavama i da zapravo ne pripreme decu na ono što je uticaj spolja, uticaj vršnjaka pre svega. Roditelji koji imaju decu koja su pošla u školu mogu u ovoj situaciji da pričaju sa decom šta su ona čula. Mogu da, prilagođeno uzrastu, pitaju šta oni o tome misle, šta bi uradili… Na primer, pričate sa devojčicom od 10 godina. Imate punoletne muškarce-predatore koji će zavoditi devojčice od 10-13 godina. 

U slučaju roditelja tih muškaraca, šta je njima trebalo reći kada su imali 10 godina?

To jedna priča o tome kako mi vaspitavamo dečake i kako vaspitavamo devojčice. Trebalo bi svu decu, i žensku i mušku, da učimo odgovornosti u odnosu na sebe – dakle, odgovoran si za ono što radiš, moraš da veruješ u sebe, ja te podržavam i biću uz tebe i ako ti se desi nešto neprijatno, ali i odgovornosti u odnosu na druge, to je veoma važno – ne možeš da uradiš nekom nešto što će da ga povredi.

Posebno kada su u pitanju ti žensko-muški odnosi, seksualni odnosi, emotivni odnosi između dečaka i devojčice. Mi ne razgovaramo uopšte sa decom o seksualnosti, ne pretpostavljamo da se seksualnost kao jedan od aspekata razvoja uopšte dešava, da ima svoj razvojni tok. Da i mala deca takođe imaju seksualni razvoj. Nismo spremni ni kao roditelji, ali često ni kao nastavnici, čak ni nastavnici biologije, da sa decom razgovaramo ni o biološkim aspektima seksualnog razvoja.

Sećamo se kakva je buka nastala oko eventualnog uvođenja seksualnog obrazovanja u škole.

Tako je. Vi danas kada izgovorite da deca moraju da imaju informacije vezane za seksualnost, kao što su informacije i o drugim aspektima njihovog razvoja, podignu se svi dušebrižnici. Pričamo sa njima o umetnosti, o znanju, o muzici, pa tako treba i o ovome… Na način koji je primeren uzrastu. Problem je u tome što mi tako našu decu činimo nespremnom da imaju dobru, kvalitetnu i ispravnu informaciju. Ono što mi nećemo da priznamo jeste da nama deca o seksualnosti uče iz pornografije, a to je toliko pogrešno i za dečake i za devojčice.

Nije samo pornografija?

Deca prvo sada mogu na internetu da nađu neodgovarajući sadržaj, ali oni objektivno i na televiziji mogu to da vide. U krajnjoj liniji, samo da bake, deke ili roditelji gledaju rijalitije usred dana, vama će deca od pet godina, ako je taj televizor uključen, gledati najgori prostakluk, gledaće muško-ženske odnose koji su nasilni, od verbalnog do pokušaja silovanja. Istovremeno imate i društvo koje neće da uvede obrazovanje, ali će zato da normalizuje rijaliti po ceo dan. Mi smo se dva puta obraćali javnom tužiocu da postupi po službenoj dužnosti. Nama su prijavile žene da su bile scene koje su bile slične silovanju i tužilaštvo se oglasilo nenadležnim. Nikada nije reagovalo na to. I sada je bilo predloga da se to pomeri na 11 i 12 noću. Dakle nema zakona, nema REM-a.

REM nije izglasao da se ovi programi pomere posle ponoći?

REM se proglašava nenadležnim za sve ovo, što  je zapravo podrivanje društvenih vrednosti i za šta bi svako ko bi bio objektivan rekao: dobro, da li ovo stvarno treba da se gleda, da li je ovo sadržaj koji treba da se emituje na nacionalnim frekvencijama, da li je ovo sadržaj koji treba usred dana da se gleda, da li ovo treba da bude dostupno deci od 5, 6, 10, 12 godina koja ništa ne znaju o erotskom i seksualnom. Da li oni takav model muško-ženskih odnosa treba da vide? Taj REM nikada neće zauzeti takav stav i jasno je zašto neće.

Ali smo se na to navikli?

Mi zaista normalizujemo nepoštovanje, omalovažavanje, degradiranje, dehumanizaciju i to mi svakoga dana gledamo, i to ne samo u ovim rijalitijima. Mi to gledamo u izjavama političara. Ja nemam nikakav problem da kažem – od predsednika, od premijerke, od članova Vlade do Narodne skupštine. I potpuno je nebitno da li će to biti žena ili porno sadržaj ili će to biti bilo koja druga grupacija ili pojedinac. To je to što zapravo pomera granice celog društva. I onda svako može da se identifikuje sa tim nasilničkim odnosom, a da onda kaže da je u pravu i da ima pravo da to radi, jer neće biti posledice. I zato mi se čini da je teško razdvojiti individualno i društveno, ali naravno to ne oslobađa muškarce koji su svi punoletni.

Da li mislite da je te muškarce sad sramota?

Ne, ne, ni najmanje. To je isto jedna od naših zabluda. Mi često mislimo da se ljudima nešto desi. Ubeđena sam da je svaki muškarac, od preko 30.000, skoro 40.000 koji se oglašavaju na toj platformi, to sasvim svesno izabrao. Ako možda nije znao kada je ušao šta je, mogao je da izađe. Ta odluka da se ostane na toj platformi, da se vidi šta je njen sadržaj, potpuno je svesna. Apsolutno ih nije sramota. Ono što je njihov problem, ali i pre svega naš problem, jeste to je što su oni uvereni da imaju pravo to da rade.

Da li onda rešenje može da bude da devojčice i devojke naučimo da ne prave nikakve fotografije ili snimke koji bi mogli da budu zloupotrebljeni, a naročito da ih ne šalju?

Mi možemo stvarno da podučimo našu decu o riziku, ovo jeste prilika da razgovaramo o riziku. Ali, naravno da nije rešenje reći devojkama i ženama „nemoj ovo i nemoj ono“ – čak i da sve to ispoštuju, opet će se desiti. Nije nikakav tehnički problem da se konstruišu pornografske fotografije. Treba da ciljamo na one koji zloupotrebljavaju, koji proizvode nasilje, oni su isključivo odgovorni. Znali su da je to što rade zabranjeno, ali su to radili zbog toga što znaju da neće biti nikakvih posledica. Problem je što smo učinili da je takvo zlodelo normalno, ne samo za muškarce sa te platforme, već i za deo javnosti. To je ono što vidimo u komentarima građana i građanki, što treba da se menja – to pomeranje odgovornosti: „zašto je ona… ili zašto ona nije…“. To oslobađa odgovornosti nasilnika, prebacuje odgovornost na žrtvu i omogućava nekažnjivost.

Verujete da neće biti kazni?

Ja nisam sigurna dokle je to stiglo. Videla sam da je prijavljeno MUP-u, da su oni relativno brzo reagovali, da je navodno pronađen onaj ko je postavio platformu. E sad, da li će svih 38.000 odgovarati, pa neće sigurno jer neće se doći do svih njih.

Bivši poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić je pisao o tome da bi morale da postoje privatne tužbe protiv učesnika, jer tako predviđa Krivični zakonik?

Ono što sam ja videla jeste da je pokrenuto potpisivanje peticije da mi zapravo osvetničku pornografiju definišemo u Krivičnom zakoniku, jer ovo što je urađeno ima elemenata u nekoliko krivičnih dela, ali nema jedno koje bi ga sadržalo. Veliko je nastojanje da se proglase krivičnim delima neka ponašanja koja su nedozvoljena. Mnogo njih, kao što je seksualno uznemiravanje, goni se po privatnoj tužbi, zato što se smatra da su manje štetna, manje opasna i sa manjim posledicama nego recimo silovanje koje se goni po službenoj dužnosti. Naravno da je svaki put kada se goni po privatnoj tužbi to teže  po žrtvu, zato što ona mora sama da ide u postupak, mora sama da angažuje advokata, neko nema ni sredstava za to.

Mene je, na primer, obradovalo u ovom slučaju kada smo videli da su bili ogromni protesti u Skoplju zbog te platforme. Preko 300 devojaka i žena je izašlo na ulice da protestuje. To je važno. Važno je i da javnost podrži devojke i devojčice, da javnost kaže „muškarci i mladići to ne smeju da rade“ i da svaki roditelj razgovara sa svojim sinom i da ga pita šta on misli o tome i da mu kaže jasno da je to nedopustivo.

Da li vam se onda čini da su se žene nakon otkrivanja ove grupe više uplašile, ili se u njima probudio revolt protiv takvog ponašanja?

Uplašile su se one koje je strah do koga će stići te fotografije. Šta će reći moji roditelji, šta će reći moja dece, da li će stići do kolega na poslu, šta će reći prijatelji, komšije… Neke će stvarno biti preplavljene strahom, osećajem stida i krivice i to je neugodna emocija, ali to je stanje koje takođe treba da nas nekako usmeri ka tome da potražimo pomoć i da brinemo o sebi, da učinimo nešto za sebe. Bolje je ako je reakcija ljutnja i bes, zato što nas onda oni uvek nekako mogu da poguraju da uradimo nešto da promenimo situaciju, da preduzmemo neku akciju. Ove žene i devojke koje se nisu uplašile, one će prijaviti policiji, one će skupiti podatke, obavestiti svoje prijatelje, rođake i roditelje i reći „desila mi se ta i ta stvar, smatram da nisam kriva, to je čista zloupotreba i hoću da mi pomognete da nađem informaciju, da se obratim onome kome treba da se obratim, šta mogu da uradim, šta treba da prikupim“.

Kako sada te prestrašene, posramljene žene, devojke, same sa sobom psihički da se izbore i ubede sebe da nisu krive i da to nije njihova sramota?

Prva stvar jeste naći nekog u koga imaš poverenje i ko može da ti pomogne, sa kim možeš da proradiš strategije, šta ti treba da bi preduzela korake. Teško je dati jedan savet, ali je najmanje povoljno da mi zapravo guramo nekoga da uradi nešto na šta nije spreman. Prosto moramo da imamo u vidu da svako najbolje poznaje svoju situaciju i da ti strahovi zbog čega ne može da se kaže jednim delom možda jesu preterani, ali delom jesu realni jer mi ne znamo šta je ono čega se devojčica ili devojka plaši.

Ali ta činjenica da imate sa kim da razgovarate mnogo vam znači iako deluje da ništa niste uradili, niko nije dobio kaznu. Mi smo to sada videli kada je bio ovaj slučaj sa glumicama. Imali smo veliki broj poziva žena svih generacija, od kojih su neke rekle da 20 godina i duže nisu razgovarale o svom iskustvu iz mladosti ili iz detinjstva i da ne žele ništa da urade, niti da idu u postupak, već im je samo lakše kada su našle nekoga kome mogu da kažu.