Strašna noć u savani

Kad je bilo oko jedan po ponoći, krenuše neki krici i jauci. Joj, panike! Sve mislim dolaze lavice i lavovi, sad će me pojesti, a posle dokrajčiti hijene. Rika ne prestaje. Zemlja se trese, neko se sa nekim jurca, čas se približava, čas gubi u daljini, pa evo ih opet kao da pred vratima igraju kolo smrti

Držim da sam hrabra, ali i junacima bez straha i mane se stegne srce kad im strašni lav usred Afrike zariče ispred platnenog šatora. Ali krenimo redom…

Iz Najrobija, glavnog grada Kenije, avionom smo pošli u nadaleko čuveni prirodni rezervat Masai Mara. Aeroplan kao igračka mali, da ne poveruješ da će da poleti. Petnaestak ljudi se upakovalo u dvomotorac, sa stvarima svedenim na lagani ručni prtljag i neveliku mekanu putnu torbu. Kroz prozor se vide životinje u savani, po vrelom danu lenjo se vuku zelenom travom naraslom antilopama do butina. Slonovi promiču nogu pred nogu. Veliki su, pa ih je lako uočiti i na kilometar-dva odozgo, gde se sloboda meri zelenilom, nebom, vrhovima planina. Sa utabane makadamske piste usred savane pred samo ateriranje neki vozač džipom rasteruje nojeve kako bi „mašina“ mogla da se prizemlji. 

Kad bolje razmislim, samo sam teoretski znala šta je savana i ponešto zapamtila iz srednjoškolske geografije gde smo sve đuture učili o prerijama, savanama, tundrama i latinoameričkim pampasima. Iako sam se istinski naprezala da popamtim tananu razliku, opisi su ličili na isto, samo malo drugačije. Kad ono stvarno, trava ko trava, sve zavisi od klimatskog faktora, meridijanske karme i životinjskog rasporeda snaga. Po teksaškoj preriji prolaze krda goveda, a teraju ih kauboji na konjima. U afričkoj savani prolaze krda goveda, a teraju ih peške Masajci, sa kopljem u ruci, zaodenuti u pepito tkanine drečavih boja, gde preovlađuje crvena, da tim grimiznim baukom oteraju lavove, koji bi se navrzli na njihovo blago. A tundre još nisam doživela, pamtim ih iz filmova u zimskoj sibirskoj belini i lisicama koje se upilje u kameru, a nigde drveta. 

Dakle, spuštanje. Očekivala sam džombasti randevu sa majčicom zemljom al’ je dodirivanje ispalo mekano, ko hod po jajima. Svaka čast majstori, bila su dvojica i u ključnim trenucima uzletanja i sletanja obojica držala komande, kao da teraju „boing 737“. 

Vodič Džems nas je utrpao u džip i prevalio put kratki do prvih stanovnika planetarno poznatog prirodnog rezervata. Slon kojeg smo još iz aviona snimili kao gigantsku skulpturu u ravnici, i dalje se prejedao po zelenoj travi, okružen familijom. Ožednele zebre napijale su se u povećoj bari nalik na jezerce i stvarno čovek ne zna da li su crne sa belim štraftama ili obrnuto. 

Kao od brega odvaljeni tamnoputi Džems je zagovarao prvu opciju „jer im je njuška crna, a od nje se linije računaju“. Ne znam šta nauka tvrdi, niti me zanima, jer ne pravim ni pitanje, ni razliku, kakve su da su, dražesne su mi. Žirafe su brstile akacije i nikada mi nije bilo jasno kako se ne izbodu na ono ogromno trnje koje ih napada iz drveta, dok dugim ljubičastim jezikom hvataju lišće.

A drvo akacija je fenomen za esej, jer ne može čovek sebi da je predstavi isključivo na osnovu opisa iz druge ruke. Mora da se vidi. Vencem od akacije su i Hrista krunisali, ima replika surovog originala da se kupi na ulicama Starog grada Jerusalima. Zastrašujući rekvizit za mučenje. Zamislite lijanu, a na lijani trnove čvrste i šiljate da ti do kostiju prodru. I vise sa drveta, čekaju da ih neko ubere, a ne lome ih ljudi. Ja jesam. 

I donela sam ih kući da ih pokazujem porodici i prijateljima dok ih jednog lepog dana ne sretnu u prirodnom okruženju. Bodlje akacije izlaze iz debla i grana i zastrašuju napadače, ali se žirafe ne daju omesti, melju lišće, izbegavaju trnje. Akacije štrče usred savane kao putokazi ili elegantni stubovi sa horizontalnom krošnjom i ne mare ni za sunce ni za gladne žirafe. Stoje i dominiraju. Mi ih poredimo sa bagremom i drvetom mimoze al’ meni se čini da je to tanka komparacija, ko da mercedes i fijaker pominješ u istom kontekstu – idu drumom, voze ljude, pa šta.