Šreder jeste bio kancelar Nemačke čitavih 11 godina, ali je prve održane izbore nakon sprovedenih reformi izgubio. Slično je i sa Margaret Tačer, ali i sa Ronaldom Reganom, kome opstanak u Beloj kući nije bio moguć iako je u njegovo vreme nezaposlenost u SAD bukvalno prepolovljena. Šta je ono što su birači kažnjavali, ako je statistika tih zemalja pokazivala privredni oporavak?
„Najbolje odluke za narod kroz istoriju donošene su protiv volje tog istog naroda“, rečenica je Margaret Tačer izgovorena tokom godina reformi britanskog društva osamdesetih. Nju smo ovih dana čuli u Srbiji, iz usta budućeg premijera Aleksandra Vučića, koji je citirajući „čeličnu lejdi”, želeo što slikovitije da opiše reforme koje ćemo, po svemu sudeći, početi da živimo vrlo brzo.
Obrisi ekonomskih mera koje će sprovesti Vlada su već poznati. Zapravo, tu nema, bar u retorici, ničeg novog. Novo je jedino što je očito da Srbija više nema kud i da će ova, 2014. godina, biti u istoriji Srbije zabeležena kao godina velikih ekonomskih i socijalnih rezova. Mandatar za sastav nove Vlade, Aleksandar Vučić, ne krije ni da je u pripremi paketa mera koje bi trebalo da spreče „grčki scenario” u Srbiji, imao uzore u istoriji. To su, prema njegovom priznanju, Gerhard Šreder, Margaret Tačer i Ronald Regan.
Ekonomisti su saglasni da su upravo ovi političari doneli privredni preporod u svojim zemljama. Ali, posle prvobitnog oduševljenja postignutog u Britaniji ili SAD osamdesetih ili Nemačkoj početkom dvehiljaditih, ostaje prebrojavanje „žrtava” uspešno sprovedenih reformi.
I priznanje Vučića da je svestan da će mu sprovođenje planiranih reformi smanjiti popularnost i da očekuje da, zajedno sa svojim SNS i partnerima u Vladi, na narednim izborima izgubi vlast, nije slučajno. Jer, takva su iskustva svih reformatora koji su, očigledno, trenutno uzor za Srbiju. Šreder jeste bio kancelar Nemačke čitavih 11 godina, ali je prve održane izbore nakon sprovedenih reformi izgubio. Slično je i sa Margaret Tačer, ali i sa Ronaldom Reganom, kome opstanak u Beloj kući nije bio moguć iako je u njegovo vreme nezaposlenost u SAD bukvalno prepolovljena.
Šta je ono što su birači kažnjavali, ako je statistika tih zemalja pokazivala privredni oporavak?
Plate – kolateralna šteta Šrederove „Agende 2010”
Kada je marta 2003. godine tadašnji kancelar Nemačke Gerhard Šreder prezentovao Bundestagu svoj program reformi „Agenda 2010” zatražio je od građana više lične odgovornosti. Odmah je započeo reformu penzionog sistema, koja je podrazumevala da Nemci više neće moći u penziju sa 65, već sa 67 godina. Radnik, po novom, tako ne može u prevremenu penziju pre 64. godine. Smanjio je i visinu penzija i to za osam odsto, odnosno svaki penzioner je mogao da ima primanja u visini 40,1 odsto prethodnih prihoda, umesto dotadašnjih 48 odsto. Umanjena su i prava iz socijalne zaštite. Donet je zakon kojim su smanjeni mesečni doprinosi za državni zdravstveni fond sa 14,3 na 12,15 odsto. Doprinosi za zdravstveno podeljeni su, kao trošak, između poslodavca i zaposlenog. Državni zdravstveni fond prestaje da finansira recimo proteze, a pacijentima se uvodi naplata participacije za posetu lekaru ili recept.
Šreder je napravio i poteze ka fleksibilnijem tržištu rada. Svako ko izgubi posao može da računa na naknadu maksimalno 12 meseci, a ne kao do tada tri godine. Stariji radnici naknadu dobijaju 18 meseci. Ukida i propise prema kojima su nezaposleni dobijali naknadu u visini od 80 odsto prosečne plate. Prihvata i zahteve poslodavaca da se u Zakonu o radu predvide takozvani mini-poslovi, a potom i angažovanje radnika preko agencija za iznajmljivanje radnika.
Do 2003. su svi koji ostaju bez posla dobijali 57 odsto svojih ranijih prihoda. To je Šrederovim programom ograničeno na 345 evra. Niko ko ima supružnika ili imovinu vredniju od 13.000 evra nema više pravo na naknadu.
Nastavak teksta možete pročitati u desetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
