Država i deceniju nakon ulaska u tranziciju i dalje u vlasništvu ima
oko 1.300 preduzeća koja zapošljavaju 280.000 ljudi. Njihove glavne
karakteristike su neefikasnost, gubici, dugovi i partijsko zapošljavanje
U moru reformi koje su ostale da se obave u zemlji koja je već najmanje
13, a neki bi rekli i celih 25 godina u tranziciji, restrukturiranje,
profesionalizacija i privatizacija čak oko 1.300 preduzeća u vlasništvu
ili pod upravljačkom kontrolom države i dalje ostaje jedan od glavnih
problema srpske ekonomije. Rešavanje ovog problema nije samo ekonomsko
pitanje, već i socijalno, pa i političko, jer je u njima zaposleno
270.000 do 280.000 ljudi.
Među ekonomistima, kao po retko kom pitanju, postoji konsenzus da je
ovaj deo privrede pod državnom kontrolom neefikasan, sa lošim
menadžmentom, netransparentan i pod uticajem političkih stranaka.
Među preduzećima u vlasništvu države posebno se izdvajaju javna
preduzeća. U državnoj upravi ne postoji jedinstven centralni registar
preduzeća pod njenom kontrolom, a nije do kraja jasno ni šta podrazumeva
pojam javnih preduzeća.
Zakon o javnim preduzećima definiše javno preduzeće kao ono koje
obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva Republika Srbija,
autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave.
Međutim, postoje preduzeća čiji je vlasnik država, koja se takođe bave
poslom od javnog interesa, a koja su u formi akcionarskog društva
(Telekom Srbija ili Železnice Srbije) ili društva sa ograničenom
odgovornošću (Jat tehnika ili Prosvetni pregled) i koja posluju po
Zakonu o privrednim društvima. Prema klasifikaciji Ministarstva privrede
i ona pripadaju javnim preduzećima. Ova preduzeća po svim najvažnijim
osobinama, vlasništvu, upravljanju i poslovanju, mogu se svrstati u
javna preduzeća.
Strateški važna preduzeća
U ovim preduzećima je zaposleno oko 96.000 ljudi, ali njihov značaj je
daleko veći od toga. Ona često posluju u sektorima od strateškog značaja
za ekonomiju i obezbeđuju robu ili usluge za svu ostalu privredu i
stanovništvo. Od njih zavisi da li će biti električne energije, gasa, da
li će biti moguć transport putevima ili železnicom. Neka od njih imaju
prirodni monopol i bez svake sumnje moraju da ostanu u vlasništvu i pod
kontrolom države. S druge strane, neka od preduzeća posluju na
komercijalnom tržištu, takmičeći se sa konkurencijom neopterećenom
partijskim zapošljavanjem i neodgovornim poslovanjem. Takođe, njih
karakteriše to što posluju u kapitalno intenzivnim delatnostima koje
zahtevaju izuzetno visoke investicije, što je često glavna prepreka
ulasku privatnih kompanija.
Upravo republička javna preduzeća i velika državna preduzeća biće
predmet istraživanja „Nove ekonomije“ tokom 2014. godine. Cilj je da se
osvetli njihovo poslovanje i upravljanje, a upoređujući ih sa drugim
zemljama i praksama, pokušaćemo na neki način da doprinesemo njihovoj
reformi.
U klasična javna predzeća spadaju i tri pokrajinska javna preduzeća,
kao i vièe od 600 lokalnih javnih preduzeća (prema spisku iz 2011.
godine bilo ih je 645) koja zapošljavaju oko 70.000 ljudi, a među njima
najznačajniji deo čine javna komunalna preduzeća.
Osim toga, država preko Agencije za privatizaciju upravlja sa 153
preduzeća u restrukturiranju, u kojima je zaposleno oko 54.000 ljudi i
koja predstavljaju priličan teret za javne finansije. Pored toga,
Agencija za privatizaciju upravlja sa još 415 preduzeća u privatizaciji,
koja zapošljavaju još oko 50.000 ljudi.
Država je vlasnik ili suvlasnik i sedam banaka i jednog društva za
osiguranje, mada su u poslednje dve godine tri banke u kojima je država
bila jedini vlasnik ili najveći pojedinačni akcionar bankrotirale, što
je koštalo budžet oko 800 miliona evra.
Konfliktni ciljevi
Problem javnih preduzeća svuda u svetu postoji, a ogleda se pre svega u
konfliktnosti ciljeva koje bi trebalo da ispune. Privatna preduzeća
imaju jedan osnovni cilj, a to je maksimizacija profita. Pred javna i
državna preduzeća stavljaju se i drugi ciljevi, često sa većim
prioritetom od profita. Javna preduzeća u svetu, a posebno izraženo u
Srbiji, imaju socijalnu ulogu. S jedne strane, država im nameće cene
niže od troškova, gde je najbolji primer energetski sektor, odnosno EPS i
Srbijagas, i tako vodi socijalnu politiku preko javnih preduzeća. S
druge strane, preko javnih preduzeća vodi se i politika zapošljavanja, a
posao u javnom preduzeću nosi sa sobom malo odgovornosti, stabilna i
iznatprosečna primanja u odnosu na ostatak privrede (prosečna plata u
decembru 2012. godine u javnim preduzećima bez Telekoma, Aerodroma i
Diposa iznosila je 60.000 dinara, prema podacima Ministarstva finansija)
i male šanse za dobijanje otkaza.
Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“ ili na websajtu javnapreduzeca.rs
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
