Ne mogu da se trkam sa onima koji rade na crno

Mirko Todorović, vlasnik „Todora“, neobično
otvoreno i sa uočljivim revoltom priča za „Novu ekonomiju“ o razlozima
smanjenja broja radnika, zbog čega se „premestio” u drugu industriju i o
tome kako izgleda legalno poslovati u Srbiji.

Nova ekonomija: Smanjili ste broj ljudi, prešli u drugu industriju?

Mirko Todorović: To je posledica ekonomske politike Srbije u
poslednjih 20 godina. „Todor“ je bio jedan od 300 najvećih poreskih
obveznika, zapošljavali smo 1.200 ljudi. Meni je neshvatljivo da postoje
preduzeća koja godinama ne uplaćuju poreze i doprinose, ne isplaćuju
radnicima topli obrok… Danas se u tom smislu uglavnom prstom pokazuje
na tajkune i njihove „avione i kamione”. Treba pokazivati ko to nije
radio, ali treba nišaniti prstom i na one koji su im to sve dozvolili.
Siva ekonomija „rastura”.  U jednoj mojoj radnji inspektor je naplatio
kaznu jer je u izlogu pala cena sa lutke. Kad ga je šefica prodavnice
pitala zašto inspekcija ne reaguje na to što uz izlog stoji prodavac
švercovane robe, on je rekao: „Nisam došao njega, nego tebe da
kontrolišem”. Još jedan od razloga je bio taj što su radnici „Todora“
počeli da „tezgare”. Počeli su da se ponašaju kao u starim
socijalističkim  firmama.  Kod mene im je sigurno, ide staž i penzija,
mogu da uzmu bolovanje kad žele, a onda rade na crno kod drugih. Pokušao
sam i da „obnovim” firmu  prethodnih godina, jer su kod mene radile
starije žene, preuzete iz drugih tekstilnih preduzeća, koje danas ne
mogu da postignu produktivnost kao nekad. Ali mladi neće da dođu na
obuku u tekstilnu industriju. Na konkurs mi se javi, na primer, 20
ljudi. Trećeg dana ostane ih deset, desetog pet, a posle dve nedelje svi
odu.

NE: I onda ste se odlučili da veliki broj radnika proglasite
tehnološkim viškom? To je bilo veliko opterećenje za preduzeće zbog
visokih otpremnina?

MT: Nije to jedino opterećenje. Firmu sam razvijao od kraja
devedesetih, razvijao brend, izlagao u velikim evropskim   gradovima. 
Pre  sankcija  smo imali veliki broj inostranih trgovina u kojima se
kupovalo. Ali, niko se nije brinuo niti razmišljao o takvim firmama,
nego nas je, naprotiv, država opteretila dažbinama, poput one da smo za
svakog 50. radnika morali da plaćamo TV pretplatu, ili za 20. radnika
invalidninu. Pitam se samo kome to ide, kad ti ljudi jedva krpe kraj sa
krajem.

NE: Ali jeste veoma skupo?

MT: Naravno. Na to sam potrošio više od milion evra. Radnici
koji su dobijali otpremnine kao tehnološki višak, dobijali su ih za ceo
staž. Morao sam da platim i za ono što su radili kod mene. Nema veze što
su u „Todoru“ radili 10 ili 15 godina, ako su pre toga radili  u Prvoj
petoletki, i za to sam morao da im platim.

NE: Ali ne možete da sporite da postoje i firme koje neprestano
pokušavaju da mimoiđu te propise, na primer, ako bi se otpremnine
isplaćivale samo za vreme provedeno na poslednjem radnom mestu, na šteti
bi bili oni radnici koje poslodavci svakih nekoliko meseci fiktivno
prebacuju iz jedne u drugu firmu. Možda zbog takvih privrednika i
postoje tako strogi zakoni?

MT: Ne zbog njih, nego zbog onih koji su  im  dozvolili  da 
tako  posluju.  Da se država drugačije postavila, možda bi oni drugačije
radili. Navešću vam primer  Simpa. To je velika firma, ima5.000
zaposlenih. Oni su se stalno „kačili“  na državu i kleli  se kako čuvaju
jug Srbije, jer zapošljavaju toliko  ljudi. Umesto da su odmah bili
blokirani, kao što nama rade, čim nisu uspeli prvi kredit da vrate.
Simpo bi danas bio zdrava firma  sa 500-1.000 radnika, ili bi se
otvorilo nekoliko novih „Simpa”, koji bi zapošljavali po 500-600 ljudi.
Evo, ja pozivam državu, neka dođu da uzmu moje akcije i da mi daju jedno

20-30 miliona.

NE: Čini se da ste revoltirani takvim ponašanjem.

MT: Istina je, pomalo sam ovo uradio i iz revolta. „Todor“ je i
dalje ostao brend, samo je firma u smanjenom obliku. Zaključio sam da
je ludost danas razvijati konfekciju i držati toliko radnika,  kad  je 
državi  interesantnija neka strana firma  koja je došla da zaposli 50
ljudi, nego „Todor“ koji je imao 1.200 radnika. Stranim firmama se
davalo po 10.000 evra za radno mesto, ali da se isto dalo „Todoru“, bila
bi katastrofa.

NE: Taj novac nije bio namenjen samo za strane firme. Da li ste aplicirali  za subvencije?

MT: Hajde dođite jedan dan sa mnom u Vrnjačku Banju, zajedno da
apliciramo, pa da vidite šta će da odgovore. Te „nemamo para“, ili
možete da dobijete, ali „tek kad bude“… U pravu ste, jeste u pitanju
revolt, lako ćete od jednog „Todora“ da napravite malu firmu.Ali, od
male firme koja švercuje nikad nećete napraviti „Todor“.

Nastavak teksta možete pročitati u četvrtom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“