Sa ajkulom na Vi

Jedan odmor na Siciliji promenio je sve – sada moram da se vratim svakog leta i da povećam broj ronilačkih izleta u toku godine, priča docentkinja na Farmaceutskom fakultetu i specijalistkinja medicinske biohemije Snežana Jovičić, koja na ronjenje uglavnom potroši ceo svoj godišnji odmor.

Sa ronjenjem je počela pre dve decenije na Jazu. Nakon što se ronilački klub u kom je počela da trenira rasformirao, zadala je sebi zadatak da svakog narednog odmora na lokaciji na koju ode, pronađe i klub sa kojim će moći da roni.

Obišla je Egipat, Rodos, a onda je stigla na Siciliju. Iako je bio plan da roni samo nekoliko dana, ronila je svih sedam, koliko je i bila tamo.

„Toliko sam tamo provodila vremena da sam u jednom momentu i pomagala instruktoru, jer nije imao dovoljno pomoćnika. Njemu se to dopalo i ponudio mi je da dođem naredne godine i završim kurs za dajvmastera, odnosno pomoćnika instruktora. Svake naredne godine, sve do početka pandemije, odlazila sam tamo i ceo svoj godišnji odmor radila kao vodič za ronjenje“, priča Snežana Jovičić.

Na Siciliji se zaljubila ne samo u ronjenje i more, već i u kulturu, ljude i naravno, hranu. Zbog svoje „druge porodice”, kako zove prijatelje sa ronjenja, počela je da uči i italijanski jezik, a tamo je stekla čak i kumove.

U dubinama do 40 metara, često sretne i ajkule, delfine, orlovske kornjače, raže. Za susrete sa životinjama kaže da je fascinantno bilo iskustvo ronjenja na Maldivima, gde pri svakom zaronu vidite po nekoliko, a nekada i nekoliko desetina ajkula ili raža.

Ako ti ajkula ili bilo koja druga riba ili kornjača priđu dovoljno blizu, to znači da ti veruju.

„Imam osećaj velikog poštovanja i divljenja prema njima. Zato i ronim, da osetim da sam deo tog sveta. Ako ti ajkula ili bilo koja druga riba ili kornjača priđu dovoljno blizu, to znači da ti veruju. Kada stekneš njihovo poverenje, osećaj je neopisiv. Na zemlji, divlje životinje nikada neće prići čoveku jer se jako plaše, dok je to pod vodom potpuno drugačije. One su svuda oko nas i mi smo na njihovom terenu.  Zbog toga mora da postoji ogromno poštovanje prema tom svetu i svi ronioci ga imaju”, kaže ona i dodaje da ronioci imaju svoja pravilam kojih je važno držati se.

„Ono što je nepoznato se ne dodiruje. Riba kamen je, na primer, toliko otrovna da može da ubije i samim dodirom, a ne vidi se, tako da je uvek neophodna doza opreza. I pravilo je da nikako ne sme nešto u moru da se povredi, ošteti, iziritira.”

Da biste se susreli sa egzotičnim životinjama, ne morate da ronite duboko, ali veće dubine kriju druga blaga, potopljene olupine.

„To je interesantno na svoj način, jer dole vidite nešto što pripada našem svetu kroz potpuno drugu perspektivu. Živi svet mora se tu nastanio i pretvorio ga u deo svog prostora”, priča ona.

Ronjenje do olupina uglavnom izgleda tako što se pri prvom zaronu obiđe spoljašnost broda, a pri drugom se prolazi kroz njega.

Ono što je nepoznato se ne dodiruje.

Kako kaže, poseban joj je bio brod Tislegorm, iz perioda Drugog svetskog rata, koji je potonuo u Crvenom moru dok je prevozio naoružanje za savezničke trupe u severnoj Africi.

„Zbog očuvanosti celog tereta, taj lokalitet je neverovatan”, kaže ona.

U vodi se, nažalost, ponekada sretne i neka kesa, opušak ili drugi otpad kome tu nije mesto.

„Ronioci uvek gledaju, kada naiđu na tako nešto da ga, ukoliko mogu, pokupe i ponesu sa sobom. Na sreću, nisam imala prilike da ronim na nekom mestu koje je mnogo zagađeno. Obično sam ronila tamo gde su zaštićena područja, gde je pristup moguć samo sa vode i koja nisu toliko posećena”, kaže ona i dodaje da su zato plaže druga priča i da sami ronioci često organizuju čišćenje priobalnog dela, odakle izvlače stotine kilograma različitog otpada.

„Učestvovala sam u čišćenju priobalnog dela Ohridskog jezera u Strugi i samo u toj zoni plaže, ne dalje od pedeseta metara od plaže, svakodnevno smo izvlačili ogromne količine đubreta. To je jako tužno”, zaključuje.