Stranačke ovce i svetski vukovi

Na izgubljene međunarodne sporove, kazne i penale, država Srbija potrošila je u proteklih deset godina neverovatnu sumu od čak milijardu evra. Na šta je tačno dat ovaj novac, kako i zbog čega, zaslužuje jedno opsežno istraživanje. Ovaj tekst temu može samo da „načne“ i da utvrdi da tu ima svega: od olakog sklapanja ugovora, kršenja i ugovora i propisa, nestručnog vođenja sporova od strane države, pa do moguće korupcije i namernog sklapanja štetnih ugovora. Svima je zajedničko da odštete plaća državni budžet, dakle svi mi solidarno, iako nas niko ništa nije pitao

Prošle godine iz budžeta Srbije isplaćeno je 170 miliona evra za kazne i penale, ove godine planirano je da izgubimo i isplatimo još 200 miliona evra. Zato je država planirala da formira komisiju koja treba da spreči dalje bacanje para na izgubljene sporove.

Početkom aprila u Službenom glasniku je objavljeno formiranje Koordinacionog tela za sporazume o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, čiji zadatak će biti ne samo privlačenje investicija, već i posredovanje između investitora i države, pre nego što dođe do međunarodne arbitraže.

Ovo telo će biti sastavljeno od predstavnika različitih ministarstava. Po svemu sudeći, za njega bi  moglo biti poprilično posla, mada ostaje pitanje kakvi bi bili njegovi dometi.

Naime, formiranje ovog tela objavljeno je svega dve nedelje nakon što je predstavnik turske firme Kentkart Veljko Vlahović izjavio da je pokrenut postupak arbitraže i to tako što je počeo da teče rok od šest meseci za mirno rešavanje spora, nakon čega ukoliko se pokaže kao neuspešan, sledi i tužba pred nekom od međunarodnih arbitraža.

Čitava afera oko Bus plusa i naplate karata prošlog meseca, praćena tajnim razgovorima, snimanjem tih razgovora i kasnijim objavljivanjem, nepristojnim a pomalo i protivzakonitim ponudama, kulminirala je odlukom Skupštine grada Beograda da sa Kentkartom raskine ugovor o eksploataciji i održavanju sistema za naplatu karata i upravljanje vozilima u javnom linijskom prevozu putnika u gradu.

Na jednom sastanku je Nenad Milanović, šef kabineta gradonačelnika Aleksandra Šapića, navodno ponudio predstavniku Kentkarta da prihvate raskid ugovora i u zamenu dobije neki drugi posao od grada. Snimak ovog razgovora je kasnije objavljen u medijima.

Prema rečima direktora Kentakarta Veljka Vlahovića, ukoliko dođe do tužbe, potraživao bi se „profit puta broj ugovorenih godina”, ali i „resursi uloženi u sistem”. Nije rekao o kolikoj sumi je reč.

Grad Beograd je 2021. godine potpisao ugovor na 13 godina sa ovom kompanijom.

Prvi put je suma isplaćivana iz budžeta za ove, sasvim neproduktivne troškove, počela da upada u oči 2014. godine kada je dostigla 100 miliona evra.

Do 2020. godine stiglo se do isplata iz budžeta od 200 miliona evra. Prema završnom računu za 2021. godinu, plaćeno je oko 150 miliona evra, a za prošlu godinu oko 170 miliona evra, mada je u budžetu za 2022. planirana suma od oko 200 miliona evra.

Isti iznos, 200 miliona evra, planiran je i za budžet za 2023. godinu.

Prema analizi Fiskalnog saveta, koji je prateći kretanja u budžetima i uočio rast ovih izdvajanja, od 2011. do 2021. godine država je na kazne i penale iz budžeta isplatila milijardu evra.

Za državu ove veličine, prema rečima ekonomiste Mihaila Gajića, 200 miliona evra godišnje je 0,3 odsto BDP-a.

Ono što je takođe primetio Fiskalni savet, u budžetu, pa ni u završnom računu, nigde se ne navodi za šta je novac dat, već samo sa razdela kog ministarstva je plaćeno. Tako se redovno najviše novca skida sa računa MUP-a, Ministarstva odbrane i Ministarstva finansija. U prva dva slučaja radi se o neisplaćenim dežurstvima, dnevnicama i drugim primanjima zaposlenih u sektoru bezbednosti.

Takođe, država plaća odštete za neosnovane produžene pritvore u slučajevima koji se završe oslobađajućom presudom, za povredu prava na suđenje u razumnom roku itd.

Gajić ističe da je Srbija u odnosu na broj stanovnika država u vrhu po broju podnesaka kod Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.

„Tu se radi o velikom broju predmeta sa malim iznosima. Kod arbitraža imamo mali broj slučajeva, ali sa velikim iznosima. Država ne objavljuje nikakvu procenu kolike bi mogle biti štete od tih tužbi. I Fiskalni savet je tražio da se u Fiskalnu strategiju ubace procene rizika za budžet po ovom osnovu. Tu se radi o desetinama miliona evra, a postoji rizik da se desi neka velika tužba koja bi mogla da pogodi državne finansije”, ističe on, ukazujući i koji bi to slučaj mogao biti.

Naime, krajem 2021. godine predsednik Srbije Aleksandar Vučić poručio je javnosti da bi Srbija morala da plati milijardu evra Rio Tintu, ako ga izbaci iz posla kopanja litijuma u dolini Jadra kod Loznice. Na stranu prejudiciranje kako bi se eventualni spor mogao završiti, Gajić ističe da bi suma mogla biti znatno veća ukoliko do toga dođe.

„Rio Tinto je u svojim dokumentima planirao eksploataciju rudnika 30 godina i ostvarivanje prihoda od oko 70 milijardi dolara. Da napravimo grubu računicu. Ako bismo pretpostavili profitnu stopu od 10 odsto, to je sedam milijardi dolara. Kada se diskontuje na sadašnju vrednost, to bi moglo biti oko četiri, pet milijardi. Osim toga, oni su do sada i uložili oko 500 miliona dolara. Takvu rupu u budžetu bi Srbija teško mogla da podnese u slučaju da dođe do arbitraže i da izgubimo”, upozorava Gajić.

Protiv Srbije se trenutno vodi šest sporova, barem pred arbitražama koje objavljuju statistiku predmeta po zemljama, a to su Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova pri Svetskoj banci (ICSID) i Komisija pri UN za međunarodno trgovinsko pravo i međunarodnu arbitražu (UNCITRAL). Takođe postoje i međunarodne arbitraže u Londonu i Parizu.

Upravno je u Parizu pre dvadesetak godina presuđeno da država isplati Milanu Paniću 50 miliona dolara za ulaganja njegovog ICN u Galeniku.

Poslednji spor je pokrenut prošle godine od strane kiparske firme Coropi holdings i Kalemegdan Investmets Limited zbog projekta izgradnje nekretnina, ali nema mnogo podataka o čemu se radi.

Pretprošle godine tužbu je podnela Junajted grupa, a iste godine je i švajcarska firma Alma kvatro podnela tužbu, jer je grad Beograd i pored ekskluzivnog ugovora sa ovom kompanijom dodelio konkurentskoj firmi posao postavljanja bilborda u glavnom gradu.

U toku je i tužba bugarske firme Kornikom zbog raskinute privatizacije podvodnog rudnika uglja Kovin, koja je započeta 2019. godine, iako je privatizacija raskinuta još 2010. godine.

Pri kraju je i rešavanje spora između kanadske firme Rand i Srbije u vezi sa privatizacijom farme mlečnih krava BD Agro, koju je kasnije država poništila.

Ovo je jedan od retkih slučajeva arbitraže koji je otvoren za javnost, odnosno dokumenta su objavljena na sajtu ICSID.

Rand korporacija tvrdi da je neto vrednost ulaganja iznosila 67 miliona dolara, a krajem 2021. godine podneti su troškovnici, što ukazuje da je donošenje presude pri kraju. Zanimljivo je da troškovnik tužioca, računajući advokate, veštačenja, analize i troškove suda, iznosi preko pet miliona dolara.

Jedan drugi slučaj je mnogo zvučniji, ali i tajniji. Naime, 2017. godine Mera investment sa Kipra, u vlasništvu Marka Miškovića, podnela je tužbu protiv države Srbije. Arbitraža je donela presudu još 10. marta 2021. godine, ali ona nije objavljena.

Prema poslednjoj zvaničnoj informaciji iz novembra 2021. godine, sud je odlučivao o zahtevu Republike Srbije za produženje privremene obustave izvršenja konačne arbitražne odluke, mada se ne zna kako je odlučio.

Inače, država je podnela zahtev za poništaj odluke arbitraže, pošto ne postoji mogućnost žalbe na ovaj postupak. Iz ovoga je jasno da je prvobitna odluka suda na štetu Srbije, samo je pitanje koliko će to koštati budžet. U medijima se spekulisalo da se radi o iznosu od 30 miliona evra.

Od 15 sporova za koje postoje podaci koji su se vodili protiv Srbije od 2005. godine, samo dva su presuđena u korist države.

Prvi je bio 2005. u slučaju Mitilineos protiv Srbije, mada je nekoliko godina kasnije u drugom sporu ova grčka firma dobila odštetu od 40 miliona dolara zato što je devedesetih isporučivala koncentrat bakra za topionicu u Boru u zamenu za proizvode od bakra koji nikada nisu isporučeni.

Drugi je spor hrvatske Tvornice šećera koji je pokrenut 2013. pred Međunarodnim sudom za arbitražu.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da je glavni razlog zašto država gubi sporove razlika u motivima između onih koji zaključuju ugovore u ime države i onih koji to rade za privatne kompanije.

Često se na strani države nalaze političari sa ekipom bez iskustva u međunarodnim poslovima, koji pravljenju ugovora pristupaju neozbiljno. Sa druge strane nalaze se međunarodni „vukovi“ koji su iskusni u tome i koji u ugovore stavljaju sve moguće detalje kako bi se obezbedili od rizika.

Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

„Često se na strani države nalaze političari sa ekipom bez iskustva u međunarodnim poslovima, koji pravljenju ugovora pristupaju neozbiljno. Sa druge strane nalaze se međunarodni ’vukovi’ koji su iskusni u tome i koji u ugovore stavljaju sve moguće detalje kako bi se obezbedili od rizika. Imamo s jedne strane nekompetentne, a s druge profesionalce. Naravno, kada bi se ugovori sprovodili ne bi bilo razloga za arbitražu, ali se oni iz raznih razloga raskidaju“, napominje Savić, dodajući da ugovore sklapaju dve strane nejednake i po stručnosti i po motivima i po ciljevima.

Na nedostatak kompetencije ukazuje i Božo Drašković, profesor na fakultetu Futura i nekadašnji član Saveta Agencije za bornu protiv korupcije. „Neophodno je da stručni ljudi detaljno analiziraju moguće rizike pre donošenja odluke. Kada se uradi analiza i onda potpiše ugovor, nećete doći u problem da izgubite na arbitraži. Ali treba reći da uzrok loših ugovora može biti i korupcija, kada se potpisnici više fokusiraju na dobijanje provizije, nego na zaštitu interesa države. Oni tada ni ne žele da konsultuju struku, već što pre da dođu do korupcione rente. S druge strane, kada investitor plati tu „rentu“, on gleda da sve rizike prebaci na drugu stranu. Na kraju se račun nekompetencije i bahatosti svali na poreske obveznike“, zaključuje Drašković.

On je izrazio sumnju u buduće rezultate rada novoosnovanog tela. „Uz sve poštovanje za sposobne ljude kojih ima u ministarstvima, oni se ne pitaju. Ministri, zamenici, državni sekretari se šetaju iz ministarstva u ministarstvo. Danas su stručnjaci za jedno, sutra za drugo, a to su nekompetentni ljudi. Ne verujem u te međuresorske grupe u koje se raspoređuju partijski ljudi“, skeptičan je on. Ističe da treba praviti analize i onda ih objavljivati javno, jer se onda jasno vidi ako se donose štetne odluke, i tako se smanjuje prostor za mahinaciju.

Država se na arbitražama ne nalazi samo zbog raskidanja ili kršenja ugovora.

Nekada se protiv nje pokreću, pa i dobijaju, tužbe i kada nema ugovornog odnosa. Recimo kada nesprovođenjem nekog propisa ili donošenjem novog, ne ispuni očekivanja koja je investitor imao kada je dolazio u Srbiju.

Za to je dobar primer Energo-zelene iz Inđije, belgijske kompanije koja je otvorila postrojenje za preradu klaničnog otpada. U njega je uložila 21,5 miliona evra.

Po zakonu, ovim poslom smeju da se bave samo licencirani operateri, ali je država žmurila na nelojalnu konkurenciju, i tolerisala firme koje su to radile bez licence. Energo-zelena je presavila tabak i dobila odštetu.