Tamara Nikčević sa Dragoljubom Petrovićem

Nikad ništa lično

Politički kolumnista u Srbiji, kaže novinar Dragoljub Petrović, ima privilegiju da u tekstu od prije pet godina samo promijeni imena glavnih likova i da opet sve ostane – isto.Da li baš sve?„Ima razlike, u pravu ste” – odgovara jedan od najnagrađivanijih srpskih novinara. „Evo, recimo, kada ode sa vlasti, predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, za razliku od svojih prethodnika, neće moći da kaže – posle mene potop. Zašto neće? Zato što smo u međuvremenu svi ozbiljno – potonuli.” Dragoljub Petrović tvrdi da je vrijeme u kome živimo idealno za kolumniste kakav je on, a to što piše svrstava u žanr satirične kolumne. „Satirom se nikada nisam bavio u smislu pisanja o nekakvim N. N. licima; umesto toga, pisao sam o konkretnim događajima, konkretnim pojavama i konkretnim ljudima. Kada je o mojim ᾿junacima᾿ reč, moram da dodam – nikada ništa lično!”

Vaši „junaci” to tako i razumiju?

Nažalost, neretko shvate kao ličnu uvredu… Dok sam radio u Kuriru, napisao sam, recimo, kako bi bilo dobro da sve sledbenike Vojislava Šešelja prebacimo u Amsterdam. Međutim, ubrzo sam video da je moja šala shvaćena na pogrešan način: umesto u one čuvene amsterdamske bordel-izloge u koje sam imao želju da ih smestim, radikali su moju aluziju razumeli kao nameru da ih pošaljem u Hag.

Nečista savjest ili…

Verovatno… Sa druge strane, pogrešnom tumačenju onoga što pišem doprinosi, priznajem, i moj donekle specifičan smisao za humor.

U kom smislu je vaš humor specifičan?

U smislu da, umesto satire, moja šala ponekad ume da pređe u – satiranje… S vremena na vreme čujem da neko od političara protestuje, da se žali zbog onoga što sam o njima napisao.

Ko protestuje?

Nedavno je, recimo, protestovala Jasmina Stojanov koja je, u vreme dok je na vlasti bila Demokratska stranka, važila za ženu zaduženu da u ime Borisa Tadića disciplinuje beogradske medije. Reč je o famoznoj Džesi, sećate se, koja je jednom, sa neke konferencije za novinare DS-a, prilično brutalno izbacila novinare opskurne televizije za koju nikada nisam imao simpatija. Međutim, kako je preterala u procesu deratizacije – jer gospođa je upravo na taj način tretirala medije u Srbiji – u Danasu sam napisao tekst rekavši kako je „Boris Tadić onda na novinare poslao Džesi”. Urednik Danasa, Zoran Panović, kasnije mi je rekao da je gospođa Stojanov protestovala zbog toga što sam o njoj govorio „kao o kučetu”.

Naravno, bilo bi zanimljivo videti šta se sa pomenutom gospođom dogodilo posle postizbornog sunovrata Borisa Tadića i Demokratske stranke.

Promijenila je stranu?

Naravno. I ne samo to: za sledećeg „gospodara” nastavila je da radi isto što i za Borisa Tadića. Naime, nedavno se ponovo javila jednom od urednika Danasa kako bi protestovala zbog toga što sam u nekoj kolumni „pretarao” pišući o Tomislavu Nikoliću. Hoću da kažem da je, dosledno sledeći „duh vremena”, famozna Džesi – kao „profesionalac”, je li – zajedno sa Tadićevim drugom iz razreda, Srđanom Šaperom, odmah promenila dres i postala deo tima Gorana Veselinovića, kuma Aleksandra Vučića koji je, navodno, kao nova zvezda marketinga u Srbiji, preuzeo sve poslove Dragana Đilasa. Uzgred, verujem da se sećate šta je i o Džesi i o Šaperu donedavno govorio Aleksandar Vučić.

Osim gospođe Stojanov, ko je još protestovao?

Kao opozicionar, to je najčešće činio Aleksandar Vučić. Doduše, nije pozivao mene; intervenisao je uglavnom kod glavnog urednika. U Kuriru sam, recimo, bio napisao da su, u vreme NATO-intervencije na SRJ 1999, Vućić i njegov partijski šef, Tomislav Nikolić, dobili „dva mala četvorosobna stana”.

„Moj stan nije četvorosoban!” – bunio se Aleksandar Vučić. „Trosoban je! Toma je dobio četvorosoban…”

Zbog čega se ovaj čovek buni, pitao sam se. Šta demantuje?! To da sam pogrešio za sobu ili hodnik?!

Otkako je na vlasti, ti Vučićevi pozivi su, moram da kažem – prestali.

Jeste li nekada imali problema sa urednicima zbog onoga što ste napisali?

Nisam. U Kuriru sam, recimo, imao zaista veliku slobodu, s obzirom na to da je Raja Rodić – u to vreme vlasnik novina – bio prilično živopisan tip koji mi je dozvoljavao da pišem o svemu. U to vreme, Kurir je snažno podržavao Srpsku radikalnu stranku, dok sam ja, kako je Vučić govorio na svojim konferencijama za novinare, bio „blizak Demokratskoj stranci”.

Jeste li? Kao kolumnisti, radikali/naprednjaci su vam, čini mi se, nekako uvijek bili naročita inspiracija.

U pravu ste. Iskreno, u neku ruku sam se obradovao kada su došli na vlast zbog toga što, mislio sam, o njima kao najjačima mogu da pišem bez ikakvih ograničenja. Jer, znate i sami: nije isto pisati o nekome ko je na vlasti, ko je jak kao Aleksandar Vučić i nekome ko je, kao Demokratska stranka danas, gotovo u procesu nestajanja. Pristojan čovek sebi ne može da dozvoli da cipelari onoga ko je pao. Zato danas tako retko pišem o DS-u.

Sa druge strane, kada me pitate zašto su mi radikali/naprednajci tolika inspiracija… Pripadam generaciji koja je gotovo celu svoju mladost provela na demonstracijama: što kao student, što kao izveštač za novine sa lica mesta. Devedesetih sam čak ušao u Srpski pokret obnove, u to vreme jedinu radikalnu opoziciju Slobodanu Miloševiću…

Odatle nadimak – Draža?

Ne, ne… Zovem se Dragoljub i drugi su mi dali nadimak – Draža. Moj otac je bio glumac i njegov najbolji prijatelj, moj kršeteni kum, je Dragan Nikolić; verujem da me po njemu u kući i danas zovu – Gaga. Kada sam počeo da se bavim novinarstvom, naravno, potpisivao sam se punim imenom i prezimenom; došavši u Danas, poslušao sam savet Zorana Panovića koji je tražio da u naslovu moje kolumne stoji to – Draža.

Nastavak teksta možete pročitati u jedanaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“