Kako je rođenje jedne bebe dovelo do otvaranja firme

Ova uspešna priča počinje dolaskom na svet jedne Zare…

Kada se 2008. rodila Zara, njena mama Sonja Dakić shvatila je da svakog dana u đubre baca gomilu pelena. Kada je sve stavila na papir, ispostavilo se da će u narednih godinu dana, ako nastavi da kupuje jednokratne pelene, na to potrošiti čitavo malo bogatstvo… i rešila je da nešto promeni. Odluka koju je tada donela, promeniće živote mnogih mama i nijhovih beba, nabolje

Da li ste nekad čuli za pelene od bambusa… Sonja, do Zarinog rođenja, nije nikad. Prvu pošiljku takvih pelena dobila je od prijateljice iz inostrastva i kada ih je prvi put probala, shvatila je da njena beba nijedne druge više neće nositi.

U Srbiji tada niste mogli da ih kupite i Sonji je ostalo samo jedno – da ih sama proizvodi. „U tom momentu ja sam bila na porodiljskom odsustvu. Moja kuma Violeta Matijević imala je jedan mali lokal, radnju bebi opreme na Vračaru i odlučile smo da probamo. Pritom, nismo imale nikakvo predznanje. Ja sam po zanimanju grafički dizajner, a ona viša medicinska sestra i ipak smo se upustile u preduzetništvo. Četiri godine kasnije donele smo bambus-pelene u Srbiju.“

Ali, put od ideje do jedinog domaćeg preduzeća koje proizvodi tako nešto nije bio nimalo lak. „Bile smo pune entuzijazma, sa veoma malo informacija, ali smo imale veliku sreću. Mislim da kada radite nešto u šta verujete i što volite, da vam se vrata otvaraju. Imale smo prijatelje i poznanike koji su znali da nas upute i daju savete. Stupile smo u kontakt sa ženom koja je modelar i koja nam i danas radi sve modele pelena. Preko nje smo došle i do radnica koje ćemo kasnije zaposliti. Ona nam je pomogla i oko materijala za kojim smo tragale skoro godinu dana.“

Za proizvodnju  „DajDaj“ pelena od bambusa sve, osim etikete i lastiša, zasada se uvozi. Gotov proizvod izrađuje se u Srbiji, tačnije u beogradskom naselju Kaluđerica, u Sonjinoj porodičnoj kući. „Tužno je to, s obzirom na činjenicu da smo nekada imali veoma razvijenu tekstilnu industriju. Sada smo mi, zahvaljujući propasti te industrije, socijalno preduzeće, jer zapošljavamo žene koje su nekada u njoj radile. Sve imaju preko 50 godina. Nije nam to bila namera, ali se jednostavno ispostavilo da te žene, koje su kao veliki neiskorišćeni kapacitet čekale na birou kao nezaposlene, najbolje znaju da rade. Tako da smo udružili naš entuzijazam i ideju i njihovo znaje i iskustvo. Zajedno smo išle da kupujemo materijale i mašine, pomogle su nam da napravimo modele. Očigledno, taj naš miks doveo je do dobrih rezultata.“

A za dobre rezultate potrebna je i hrabrost. Sonja objašnjava da se ni u jednom trenutku nije uplašila ulaska u sopstveni biznis. Kaže da je proizvod, pre nego što je odlučila da ga proizvodi, prvo probala na sopstvenom detetu i ostala oduševljena. Gde može da se nabavi, pitale su je sve prijateljice i tada je shvatila da ima ono što je najbitnije za početak – tržište!

Nastavak teksta možete pročitati u dvanaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“