Poreski obveznici daju ogromne iznose za otvaranje novih radnih mesta, da bi ljudi bolje živeli, a onda se ispostavi da ti radnici rade za male plate, u najboljem slučaju za 20 odsto veće od minimalca u Srbiji, a pritom su šikanirani. Radnici svašta trpe jer moraju da prehrane decu, a država koja treba da ih štiti, to ne radi. U njihovu zaštiti treba da stane cela javnost, mediji, inteligencija
„Radnici su izloženi veoma teškim uslovima rada, posebno kada je reč o pauzama za odlazak u toalet, što im poslovođa često uskraćuje kako bi očuvali tempo proizvodne linije. Zaposleni u fabrici nastoje da izađu na kraj s uskraćenjima ove osnovne ljudske potrebe, fiziološke potrebe obavljaju dok rade na proizvodnoj liniji, nose pelene dok su na poslu, uzdržavaju se od uzimanja tečnosti do opasne granice, trpe bol i nelagodnost. Ne pati samo njihovo dostojanstvo, oni su ozbiljno zdrastveno ugroženi.“
Ovo je deo izveštaja američke humanitarne organizacije Oksfam (Oxfam) urađenog na osnovu ankete sadašnjih i bivših radnika u živinarskoj industriji u SAD. Sličan bi bio da je urađen posle razgovora sa zaposlenima u fabrikama južnokorejske Jure u Srbiji, a nažalost sličnih primera će po svemu sudeći biti sve više.
Kapitalizam u svom najgorem obliku stigao je odavno u Srbiju, ali do dolaska Jure bar radnici u stranim kompanijama, koji su uglavnom slabo plaćeni, nisu bili maltretirani i ponižavani. Što je još strašnije, država je stranim poslodavcima koji ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje i pribegavaju raznim torturama prema radnicima, davala velike subvencije za otvaranje novih radnih mesta. Radnici su postali kolateralna šteta preambicionog plana ove i prethodnih vlasti u Srbiji da privuku što više stranih investitora, da ih „preotmu“ državama u regionu, pod uslovima koje oni postavljaju i uz kršenje zakona o zaštiti prava zaposlenih. Otvaranje fabrika čiji su vlasnici stranci uvek dobro dođe u predizbornim kampanjama, što je prvi obilato koristio Mlađan Dinkić, nekadašnji ministar privrede i promoter privlačenja stranih investitora velikim državim subvencijama. Ali njegov primer pokazuje da svaka karta, ma koliko se činila jakim adutom, u čestim igrama prilično izbledi. Nesavesnim poslodavcima naruku ide i to što su u Srbiji slabi i nezainteresovani sindikati koji se protiv ugrožavanja radnička prava bore saopštenjima u kojima osuđuju nemoćnu državu.
Radnici trpe svašta
Jura je 2010. godine otvorila fabriku elektrokablova u Leskovcu, a privučena velikim subvencijama države od 7.000 do 10.000 evra za novootvoreno radno mesto, jeftinom radnom snagom kojom se vlast hvali, kao i drugim povlasticama lokalnih samouprava, otvorila je u Srbiji još tri fabrike, dve i Nišu i u Rači Kragujevačkoj. Radnici u tim fabrika, njih oko 6.000, plaše se da pričaju o onome šta preživljavaju kako ne bi ostali bez posla i plate od 200 do 300 evra kojom prehranjuju porodice. A trpe svašta, od toga da nemaju pravo da organizuju sindikate, već Savet radnika koji kontroliše uprava, da potpisuju ugovore u kojima piše da će dobiti otkaz ako javno pričaju o onome šta se dešava u fabrici, da se plaše otkaza ako odu na bolovanje, da rade praznicima i prekovremeno više nego što zakon dozvoljava, da žene moraju da prijavljuju kad će morati da češće idu u toalet.
Iz anonimnih dojava radnika južnokorejske fabrike u Leskovcu može se saznati da oni, za sada, ne nose pelene kad idu na posao, ali da je surova borba za normu i kvalitet koji traži poslodavac. Tolerišu se dva odlaska u toalet, i to sa kraćim zadržavanjem, posle svakog usmenog sledi pismeno upozorenje na grešku, a posle drugog uglavnom sledi otkaz. Odluke o radu vikendom se najavljuju dva sata pre završetka smene i moraju da se prihvate bez pogovora. Istina, ima i onih koji tvrde da im je u Juri „kao u raju“ jer za bolje ne znaju.
A inspekcija rada nikad ništa nezakonito nije utvrdila u Jurinim fabrikama. Po podacima Ministarstva rada, inspektori su obavili nadzor u leskovačkoj fabrici te kompanije i utvrdili da niko od zaposlenih nije prijavio slučajeve zlostavljanja i maltretiranja o kojima se piše, a nisu došli ni do dokaza koji bi te navode potvrdili. To što je radnicima neloženo da rade u dane praznika, 1. i 2. maja, zbog čega su oni održali protest upozorenja, dozvoljeno je Zakonom o radu ako je uvećan obim posla, ali je poslodavac u obavezi da im isplati uvećanu zaradu, što u slučaju Jure, kako je saopštilo to ministarstvo, nije bilo sporno.
U poslednje dve godine Inspekcija rada je obavila i sedam redovnih nadzora u oblasti radnih odnosa i bezbednosti i zdravlja na radu u Jurinoj fabrici u Rači, kao i još pet nadzora po zahtevu zaposlenih koji su se odnosili na otkaz ugovora o radu po osnovu proglašenja tehnološkim viškom, kao i na upozorenje pred otkaz ugovora o radu, ali nisu dokazane tvrdnje radnika.
Nastavak teksta možete pročitati u tridesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
