Organska proizvodnja u harmoniji s prirodom

Preduzeće Frutorga je jedan od dva najveća proizvođača organskog voća u topličkom kraju. Vode ga mladi ljudi, brat i sestra, proizvode sami i sa kooperantima višnje, šljive, jagode i dunje, imaju sertifikate organske hrane i zahvaljujući tome izvoze u Evropu. Mladi su i školovani, ali ne za poljoprivredu. Kako je taj put izgledao, pričali smo sa Momčilom Paunovićem. 

U materijalu USAID piše da ste vi najveći proizvođač organskog voća u topličkom kraju, kada ste i kako počeli ovaj posao?

Sve je počelo 2008-2009. godine kada smo na svojim parcelama počeli da primenjujemo pravila organske proizvodnje. To je bilo u saradnji sa firmom „Midi organik“ iz Blaca. Na osnovu prijateljstva sa njima krenuli smo u tu priču, imali smo poljoprivredno porodično gazdinstvo. Kada smo završili studije, sestra ekonomiju i ja Filozofski fakultet, a otac je agroekonomista, seli smo i razgovarali, imali smo 6-7 godina iskustva sa organskom proizvodnjom, i tako smo odlučili da otvorimo svoju firmu. To je bilo zahtevno, sestra i ja smo koristili očevo iskustvo koje je zaista veliko u poljoprivredi. Godine 2014. smo kao poljoprivredno gazdinstvo krenuli sa sušarom i hladnjačom, onda smo 2015. godine zvanično registrovali firmu i od tada kreće naša firma. Sada radimo sestra i ja i imamo oko 20 zaposlenih u sezoni, izgradili smo novi objekat i sada imamo potrebu za zapošljavanjem ljudi na neodređeno radno vreme, umesto sezonski kao do sada. 

Pošli ste od nule i za pet godina ste i stigli dovde, šta treba da bi se to uradilo?

Organska proizvodnja je postala dosta popularna poslednjih nekoliko godina. Međutim, ljudi malo znaju o tome, počevši od načina organske proizvodnje, njene primene, njenih postulata koji se moraju poštovati jer je veoma zahtevna. Mi smo ovde imali pre svega agroekološke uslove za organsku proizvodnju. Onda smo krenuli da širimo kooperativu ljudi, to je najteži posao. Gledali smo da to napravimo na nekoj familijarnoj osnovi, da uzmemo ljude u koje imamo najviše poverenja, pa je to krenulo porodično – sa stricem, ujakom, kasnije se proširilo na kumove, kojih smo imali dosta u susednom selu. Kada su ljudi videli da je to uspešan način rada, da u teškim godinama kada nemate otkupa ili je otkup dosta ispod cene koštanja robe, a mi smo plaćali redovno, uredno i po višoj ceni, počeli su da nam veruju. Ljude smo edukovali svake godine, prvo moraju da saslušaju predavanje o organskoj proizvodnji, zatim naš inženjer izlazi na teren da vidimo da li može na tim parcelama da se započne organska proizvodnja i kada se sve to poklopi, možemo da radimo posao.

Kako ste počeli da tražite tržište?

Tržište je najosnovnije. Možete imati bolji sok od Koka-Kole, ali ako nemate tržište, džaba vam sve. Mi smo počeli sa suvom šljivom, imali smo gde da je prodamo, a onda smo krenuli da širimo ponudu.

Već ste imali tržište za suvu šljivu?

Jesmo u zemlji, međutim kada ulazite u organsku proizvodnju, ne možete odmah za jednu godinu da dobijete status organskog proizvođača. Morate da prođete tri godine konverzije zemljišta iz komercijalnog u organsko i kad ste to postigli i dobili potvrdu inostrane sertifikacione kuće, pa onda i domaće sertifikacione kuće da ste zvanično u organskoj proizvodnji, tada se pojavljujete na svim sajtovima da imate status organik i onda vas kupci sami zovu.

Kako ste prošli kroz ovu krizu izazvanu koronom?

Sa ovim načinom života, kada se ljudi hrane nezdravo, kada je počeo kovid to je bio moj najveći strah, kako ćemo proći sa proizvodnjom organske hrane koja je veoma skupa. Međutim, kupci u inostranstvu će se odreći novih automobila, odreći će se novog stana, ali neće se odreći zdrave hrane. Organska proizvodnja je počela tri puta više da se koristi u periodu pandemije jer su ljudi ulagali u svoj imunitet, u zdravu hranu. Naravno sve to mora da bude sertifikovano, provereno i onda smo kao takvi dobili još veću šansu. Osim toga, pojavila se Kina kao izuzetan konkurent u kupovini.

Imate li vi dovoljno proizvodnje za Kinu?

Naravno da ne, ali ja ih pratim na tržištu, oni su se pojavili. Mi imamo EU sertifikat, za to tržište smo se specijalizovali baš kako treba, sada smo u procesu dobijanja ENOP standarda koji je za američko tržište. 

Pomogao vam je i USAID. Kako ste uopšte došli do njih?

Mislim da smo preko Privredne komore Srbije čuli za USAID projekat i konkurisali, bili smo pozvani, ušli u uži krug firmi koje se biraju, predstavili smo naš plan, naše potencijale, naše vizije, ciljeve i onda su oni nama dali šansu da radimo. To je bio obostrani rizik. Sa njihove strane jer ulažu određenu sumu novca u nas i ne znaju šta će ispasti, a sa naše što smo preuzeli obavezu prema njima. U poljoprivredi je rizik - možete imati savršenu robu, ali pet minuta grada je dovoljno da sve uništi. 

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs