Baš kako treba

Čim se i sindikalni lider Ljubisav Orbović naglo probudio iz hibernacije i udario po ministru privrede Saši Raduloviću, pa krenuo da mu se čak i javno ruga, bilo je jasno: naprednjaci više nemaju nameru da trpe Radulovića na mestu ministra čak ni do izbora. A naročito nemaju nameru da sad donose bilo kakve reformske zakone, kad već nisu u proteklih godinu i po dana. Nije, istini za volju, ni logično da se najvernije biračko telo nervira nekim Zakonom o radu pred sam susret sa glasačkim kutijama.

Novi zakon o radu uporno traže predstavnici stranog biznisa u Srbiji (domaćima baš nije trenutak da se javljaju) a vlast jako dobro zna da ga jednom mora doneti. U jednom trenutku je izgledalo kao da zaista i hoće. Isto kao i Zakone o privatizaciji i o stečaju. Meseci su potrošeni na njihovu izradu, a onda su naglo povučeni, pod žestokim pritiskom inače jakih i od vlasti nezavisnih sindikata. Oni koji su u tome učestvovali jedino ne mogu da se saglase da li su to bili predlozi zakona koji su prošli vladu i ušli u skupštinsku proceduru, ili su bili „samo nacrti“ o kojima se vlada nije izjašnjavala, pa je i ne obavezuju. Što bi značilo da je dosadašnji ministar Radulović radio na svoju ruku, kao slobodni strelac i maltene privatno lice.
Bivši ministar se, doduše, jeste ponašao malo neobično – kažu da sednice vlade nije posećivao, o svojim idejama se slabo konsultovao i često je nastupao kao nezavisni igrač. To, istini za volju, nije dobro, ali u našoj praksi ni do sad nije bilo neobično. Uglavnom su minitri funkcionisali po principu „svaka vaška obaška“, „ko u klin, ko u ploču“ a vlade su funkcionisale „kao holding čije su se ćerke otrgle kontroli“, kako je duhovito opisao jedan ovdašnji ekonomista. Radulović je naglo doveden u vladu pre samo pola godine, sa zadatkom da sprovede reforme, znači da uradi ono što nije popularno, ali jeste neophodno. Tim se povodom brzo zamerio svima, pa i samoj vladi. Epilog je ostavka. Kad su u igru uvedeni i Orbović i ostalo društvo profesionalnih zaštitnika sopstvenih privilegija, shvatio je poruku – ne mora da čeka izbore.
Najnepravednija podela u Srbiji trenutno je ona na zaštićene potrošače novca koji rade za državu u najširem smislu i traže garancije da se tu ništa i dalje neće menjati, i na proizvođače koji rade u privatnom sektoru, a nemaju garanciju ni za sutrašnji dan. To što pojedini sindikalni funkcioneri veruju, ili ne veruju nego lepo zvuči, da se privatni poslodavci bogate na leđima radnika i njihovim parama kupuju luksuzne jahte i vile, nema veze sa realnošću. Sigurno da ima i takvih par (ili nekoliko pari) slučajeva. Ali, većina preduzeća se bori za opstanak i poslodavci dele sudbinu sa zaposlenima. Zajedno su na tržištu, pa ako ima posla i zarade, biće i plata, a ako nema, zna se, idu na ulicu. Gde vlada tržište, zakon je jasan i surov, kako god glasio Zakon o radu. To su iskusile stotine hiljada ljudi u Srbiji proteklih godina, u potpunoj tišini. Nije se čuo ni glasić  sindikalaca u odbranu njihovih prava da primaju plate. Privatna preduzeća ne mogu da budu deset godina u „restrukturiranju“ i da im od države stiže novac, za koji niko i ne pita kako je potrošen.
Ako smo aktuelnim vladarima do sada i verovali (ili se bar nadali) da su shvatili kako ovaj sistem nije logičan, a više ni održiv, pa su krenuli da nešto promene, sad su nas uverili da ipak nisu. Za to je odmah stigao račun: agencija Fič snizila je rejting Srbije sa BB- na B+  zbog izostanka reformi, visokog deficita i javnog duga. Svetska banka je potom objavila da će odložiti odluku o odobravanju Srbiji 250 miliona evra povoljnog kredita, jer ovi reformski zakoni nisu usvojeni. Za razliku od ministra Radulovića koji se nije uklopio, ministar finansija Lazar Krstić iskoristio je svoje skromno iskustvo i odmah se savršeno uklopio. Ove vesti prokomentarisao je lakonski, tako da gode predizbornim ušima – kredit Svetske banke nam nije neophodan, u budžet nije ni ukalkulisan. A ni izbori u budžetu neće da se osete. Sve je, dakle, baš kako treba.