Otvori firmu, ako smeš

U Srbiji postoji novi trend u zapošljavanju, koji istina za volju nije ništa nama svojstveno, postoji i u svetu, aman se kod nas, izgleda, baš brzo prima. Naime, od svojih budućih (pa čak i sadašnjih) radnika, poslodavci sve češće traže da otvore svoje preduzeće (preduzetničku radnju najčešće) i da platu za svoj rad fakturišu poslodavcu, zapravo sada klijentu, kao jedna firma drugoj. Poslodavac tako izbegava suludo velike namete na platu u Srbiji, a radnik dobija posao, pa bi valjda trebalo da su svi srećni.

Koliko ova nova praksa otvara pitanja iz domena poštovanja radničkih prava ja sad ne bih, najviše da ne bih zvučao što smešno, a što politički anahrono. Šta su to pa danas radnička prava i koliko ta radnička prava imaju divizija? Šta, recimo, ako se razboliš pa ne radiš? Ili bi na godišnji (sic!). Sedi pa se dogovaraj sa poslodavcem i boga moli da je čovek, a ne kakav dobitnik tranzicije i nedajisaklonibože još i sa političkim leđima.

Na kraju svih krajeva, treba biti realan i svestan da se radnik sme malo čemu nadati u domenu poštovanja ili razvijanja radnog prava u državi koja samu sebe vara tako što po dvadesetak godina drži radnike na nekakvom ugovoru o privremenim delatnostima. (N. B: Sam sebi malo zvučim ko boljševik sa ovolikom pričom o pravu radnika.)

Ja se više plašim kako će u budućnosti reagovati naš poslovično empatični Poslodavac i Dobitnik Tranzicije, kad shvati pod kakvim su sve uslovima spremni da rade naši ljudi, o čemu nam vrlo slikovito svedoči apsolutno šokantan slučaj slovačkih fabrika krcatih Srbima bez i jednog jedinog prava. Nešto što se do sada vezivalo samo za tamo neke zemlje, danas postoji usred Evropske unije. Ali sila boga ne moli. U trbuh se mora staviti neki kruh. No nije to sad tema.

Tema je ovo sa preduzećima. To, čini mi se, još i nije najgore od svih rešenja za zapošljavanje. Da je idealno nije, ali daleko smo mi od idealnog društva. A ako nam nešto smeta na tržištu rada u našoj zemlji, kako je uređeno ili šta je sve na njemu dozvoljeno, adresa za žalbe nije poslodavac, već, uveren sam, Narodna skupština kao mesto čijim se činjenjem ili nečinjenjem omogućava ovakva ili onakva poslovna klima. Ili, na primer, Vlada.

Da biste mogli da svom poslodavcu izdate fakturu neophodno je, naravno, da registrujete preduzeće, to jest da se pojavite pred državom Srbijom kao preduzetnik. I tu počinje Pakao. Veliko P.

Od trenutka kad se uhvatite za kvaku Agencije za privredne registre pa do kraja vašeg postojanja kao privrednika, imaćete privilegiju da vas država tretira i posmatra kao da ste okoreli kriminalac. Zbog toga ćete non-stop raditi jedno – dokazivati državi da ste pošteni. Tu propust nije tek propust, nego podmukao akt napada na državni suverenitet i sva sreća da je ukinuta smrtna kazna, jer pred zid biste vi njima, pošto niste na sandučetu stana istakli firmu. Država zna da ste pokvarenjak i samo vas vreba.

Autor ovih redaka nedavno je otvorio svoju agenciju i, zamislite, pri registraciji zaboravio da zaokruži da želi biti paušalni poreski obveznik. Da ne dužim priču – država je radija bila da zatvorim firmu, nego da mi odobri naknadni status paušalnog poreskog obveznika. Pritom radi se o periodu od 20 dana u kojem nije izdata nijedna faktura, nijedan račun, ništa. No bitan je red, a mene je država Srbija, evo, naučila redu. Pa sam zatvorio firmu jer je van statusa paušalca lakše i lepše u Srbiji biti Maks Luburić nego privrednik.

Firmu zatvorio u petak i ponovo je otvorio u ponedeljak. Ovog puta bdijući nad svakim slovom formulara i pažljivo cizelirajući svaki odgovor na njemu kao, božemeoprosti, Jevanđelje da krasnopišem.

Kako je i zašto bolje da neko ne radi, nego da radi i uplaćuje porez, zna samo država Srbija. Odnosno, da se ne lažemo, naravno da je bolje da se ne radi, jer je u ovoj državi od oktobra 1944. do dan-danas bitno samo jedno – da se ni pod kakvim uslovima ne dozvoli stvaranje srednjeg građanskog sloja, ekonomski pa samim tim i politički nezavisnog od političkih stranaka. Jer, zamislite, imam firmu, ostvarim neke rezultate, pa finansiram recimo opoziciju ili poziciju ili koga ja hoću. Zbog toga se na otvaranje malog preduzeća u Srbiji gleda kao na čin veleizdaje.

Da stvar bude zabavnija, usred godine preduzetništva, saopšteno mi je, recimo, i da moram sam sebi iznajmiti svoj stan za kancelariju. Pitam  računovotkinju šali li se to sa mnom, veli – ne.  I to ne ceo, nego deo. Gogolju za ljubav, zakon zahteva od mene i da na vratima sobe koju sam sam sebi iznajmio jasno istaknem firmu „Jona Tibor PR Agencija itd itd“.  Smem li sad da radim iz kuhinje, ako sam sebi iznajmio dnevnu sobu? I smem li, recimo, da gledam televizijski program zabavnog karaktera u „kancelariji“? Jesam li u privrednom prestupu ako mi dođu gosti, a ja ih smestim da spavaju na otomanu u „kancelariji“? Jer sve to ima kaznu, a kazna od 50.000 do beskonačno plus jedan dinar.

Na pitanje kad će nam biti bolje, jedan od odgovora jeste i – onog trenutka kad ova praksa smatranja preduzetnika za automatske prevarante prestane i kada otvaranje preduzeća postane jednostavno, logično i kada se prihvati da nije svako neznanje ili propust odmah nužno i privredni prestup i odavanje privrednom kriminalu prvog reda ili malafide korak. Kada država podrži privrednika, posebno onog mladog i pruži mu šansu da radi i stvara, a ne troši vreme i energiju na učenje pravila birokratskog kadrila, komplikovanijeg i od španskog dvorskog protokola.

I have a dream – privrednik kojeg država vidi kao saveznika, a ne vrhunskog vraga. Sanku mili, pusti, nikad dosanjani. 

Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.