Sedam % plagijata, nula % integriteta

Stručna komisija Fakulteta organizacionih nauka donela je odluku – Siniša Mali nije plagirao svoj doktorat! Dobro, jeste malo, ali ne baš toliko da bismo sad pravili neku frku oko toga, pa kakvi smo to ljudi postali, pobogu?!

Ovako bismo ukratko mogli da opišemo gotovo sramno obrazloženje, koje je četvoročlana komisija ne samo napisala već i objavila, da svi vidimo. Bez blama. Iz obrazloženja se može shvatiti sledeće – ako je Mali nešto i plagirao, to je možda nekih 14 odsto od ukupnog materijala, ali pazite sad – polovina od tih 14 odsto su navodi iz zakona i dokumenata javne uprave, pa se to gotovo ne može ni smatrati plagijatom, te nam ostaje možda nekih sedam odsto koji su sporni, a to je maltene zanemarljivo, dva puta ništa je ništa, crva nikad nije ni bilo, je l’ tako?

Na stranu to što se ocene svih onih koji su zaista nezavisno analizirali rad Siniše Malog drastično razlikuju od ovih rezultata, ali izgleda da članovi komisije FON-a nisu čuli ni da je bivši nemački ministar Karl Teodor cu Gunberg morao da se odrekne doktorske titule između ostalog i zbog toga što je bez navođenja izvora prepisivao upravo iz državnih dokumenata i zakona. Njihovoj stručnoj komisiji to se nije dopalo.

Da li je ovo definitivni kraj afere doktorata Siniše Malog? Za sada ne. Profesor dr Raša Karapandža, koji je otkrio plagijat, a koji je inače redovni profesor i šef katedre za finansije na EBS univerzitetu u Wiesbadenu i redovni gostujući profesor na Njujorškom univerzitetu (NYU), sakupio je potpise više stotina profesora i akademskih radnika i uložio žalbu Ivanki Popović, rektorki Univerziteta u Beogradu.

A dok čekamo konačni rasplet slučaja, teme se same nameću. Na primer, čini se da komisija Fakulteta organizacionih nauka, koja je ocenjivala verodostojnost i originalnost doktorata nekadašnjeg gradonačelnika, nije mnogo brinula o tome kakvu poruku šalje javnosti. Njima je samo bilo bitno da u datom trenutku „operu“ Sinišu Malog. To što je iza njihove ocene spornog doktorata ostao niz neodgovorenih pitanja, kao recimo ono da li će sada i svim ostalim studentima biti dozvoljeno da plagiraju najmanje sedam odsto svojih radova, te da li će to važiti samo za doktorate ili može da se primeni i na magistarske, diplomske, seminarske radove, možda čak i ispite, članove komisije nije posebno zanimalo niti su to objašnjavali.

Kako će sutradan bilo koji profesor na bilo kojem fakultetu u Srbiji moći da zabrani studentima da tu i tamo „đidaju“ na ispitima ili u radovima, ako je čovek koji već godinama skače sa jedne odgovorne funkcije na drugu uhvaćen sa prstima u pekmezu (bar sedam odsto prstiju) i to ne samo da mu je prošlo već je i upregnut čitav jedan mehanizam da ga odbrani?

Drugo, manje bitno ali ne i nevažno pitanje, jeste zašto je uopšte nekome ko ima mnogo toga u životu, od novca do moći i uticaja, uopšte bitno da ima još i nekakvu titulu? Koja je to tačno motivacija, ne samo kod Siniše Malog već i kod čitave plejade ovdašnjih političara, da se okite zvučnim zvanjima za koja manje-više svi znamo da su ih stekli na krajnje upitne načine? Sindrom pokondirene tikve uvek je hodao ruku pod ruku sa malograđanštinom, a danas je, čini se, nakaradniji nego ikad. 

Takođe, zašto ćute oni kojih se ovo najviše tiče – studenti? Zar kojekakvi stefanovići, nikolići, siniše i šapići ne devalviraju sav njihov trud i odricanje, dane, mesece i godine provedene nad knjigom, zar ne svode sve to na golu silu koja funkcioniše po principu „može mi se“? Zar, na kraju krajeva, mnoge od njih upravo ta neizdržljiva bahatost ne otera i van ove zemlje, da svoje profesionalno ostvarenje pronađu negde gde se znanje i trud cene? 

Neka o tome razmisle državni funkcioneri kada se sledeći put licemerno zapitaju zašto građani iz godine u godinu mahnito odlaze odavde i prave kojekakve strategije za sprečavanje odliva mozgova. Imaju tolike diplome, pa možda im se ukažu i problem i rešenje. Mada, imamo svega sedam odsto vere da bi tako nešto zaista moglo da se desi.