Šišanje, brijanje i potpisivanje

Nije u redu zgranjavati se, a naročito zgražavati, nad ljudima koji pristaju da im SNS aktivisti ulaze u kuće sa makazama i trimerima u rukama, da ih šišaju i brijaju, u zamenu za podršku na predstojećim izborima. Još manje treba prevrtati očima na ljude koji prihvataju kilogram brašna i litar ulja od komšija u majicama sa SNS oznakama, naoružanih spiskovima u koje će ubaciti one što su spremni da trampe svoj potpis za ovu robu i usluge.

Ova pojava je tužna da tužnija ne može biti. I precizno odslikava ne samo prirodu i metode ove vlasti (to gledamo svakog dana) već pre svega dubinu bede i očajanja u koje su upali takozvani „obični građani“ širom Srbije. A kako je „širom Srbije“, video je onaj ko se po njoj kreće. Stanje se drastično razlikuje ne samo od brutalne propagande kojoj smo izloženi od najviših zvaničnika ove države (počev od prvog među njima) nego i od predstave koju ima ne samo famozni „krug dvojke“ već i svi oni koji u kuću još uvek uspevaju da unesu recimo 100.000 dinara mesečno.

Sa 100.000 dinara može se (pre)živeti, ali vrlo skromno. Po svim normalnim standardima civilizovanog sveta. Što podrazumeva da platite račune, da kupite hranu, da se malo i obučete, da kupite knjigu koju hoćete i da povremeno izađete u bioskop ili čak pozorište. Da odete u restoran na ručak sa porodicom, to je već ozbiljan luksuz.  Nezamisliv luksuz za onoga ko treba da preživi mesec sa dvadeset hiljada.

I u tome se sastoji potpuna nenormalnost i uvrnutost kojoj niko da kaže – dosta. Kako se to dogodilo da se na kraju druge decenije 21. veka, u jednoj ipak evropskoj zemlji, kao normalan princip promoviše „skromnost“ kao neka velika vrlina, siromaštvo kao normalno stanje, a razumna ljudska potreba da se ovaj jedan život proživi lepo i udobno, da se ima stan, da se voze kola, da se ide na godišnji odmor, da se pristojno oblači, da se deca školuju i da putuju, kao neka velika jeres ili nedostatak kontakta sa realnošću.

Drugo stanovište koje se izgleda ukorenilo toliko da ga sve više ljudi shvata kao datost koju jednostavno treba prihvatiti, jeste ono po kome sve gore nabrojano pripada samo ljudima koji su na vlasti i kojima je sve dozvoljeno. Sve manje zgražavanja izazivaju ne samo slutnje, glasine i insinuacije, već i suvi dokazi o tome koliko su se predstavnici vlasti strašno obogatili, koliko bez ikakvih skrupula za sebe grabe sve što mogu da dohvate, kako među sobom još i trguju, sa koliko bahatosti nemaju problem da to i pokažu i – nikom ništa.

Još manje imaju potrebe da bilo kome odgovore, pa to i ne čine, na neka od, recimo, ovih pitanja: koliko je subvencija dato stranim kompanijama, po kojim kriterijumima i sa kojim efektima; koliko nas je koštao i još košta ceo aranžman Etihada sa Er Srbijom; zašto se daje u koncesiju Aerodrom „Nikola Tesla“ i kako se to koncesionaru isplati i da plati koncesiju i da uloži u Aerodrom i da još izvuče profit, a nama se ne isplati; koliko nas je koštalo nestručno vođenje i zloupotrebe u javnim preduzećima; kako su to državna zemlja i pripadajuće zgrade (Geozavod, Simpo itd.) prešli u privatne ruke u sklopu famoznog „Beograda na vodi“… Ovaj poslednji slučaj morao bi da bude test poštenja i brige za nacionalni interes svake buduće vlasti. Tu će da se lomi njen kredibilitet, gotovo je sigurno.

A oni nesrećni ljudi sa početka priče nemaju više ni znanja, ni sposobnosti, ni energije da uopšte prate šta se oko njih dešava, pošto su preokupirani brigom kako će da prežive sutrašnji dan. I šta će da jedu. Pa još jedino znaju da im taj litar ulja i kilo brašna mogu pomoći. Ako je cena da se za to negde potpišu, ili da nešto zaokruže, to je mala cena. Nisu u stanju da se bave „visokom politikom“ niti da shvate da upravo u tome što ne sagledavaju leži uzrok stanja u kome se nalaze. I što je više takvih ljudi, to je ova i ovakva vlast sigurnija na svojim pozicijama.

Zato je ovakvoj vrsti vlasti u direktnom interesu da građani Srbije budu što siromašniji, a ne što bogatiji. Bogat čovek ima izbor. Nego, treba da se obraduju kad dobiju „povišicu“ od 300 dinara i kilo brašna i da ne postavljaju suvišna pitanja. Onda nije teško da poveruju u sve suprotno što im se sa televizije svakodnevno govori. A to je, sažeto, da vlastodršci crkavaju radeći u njihovom interesu, a ne u sopstvenom.