Zašto država uništava tržište

Levičari (socijaldemokrate, socijalisti, komunisti, marksisti itd) vole da misle kako je glavni generator nejednakosti u društvu tržište i kapital. Na državu gledaju kao na izbavitelja ili korektora nejednakosti koje nastaju na tržištu. Da bi se nejednakosti smanjile, od države se traži da reguliše tržište i preraspodeljuje dohodak. Činjenica koju levičari zbog takvog stava propuštaju da uvide, jeste da generator nejednakosti često može da bude sama država kroz sistem regulacije tržišta. Razmotrimo jedan nedavni primer.

Ministarstvo zdravlja priprema novi zakon o apotekarskoj delatnosti. Zakon propisuje nove regulative na apotekarskom tržištu koje podižu lestvicu za ulaz novim apotekama. Jedna od takvih regulativa jeste da razdaljina između dve apoteke ne sme da bude manja od 300 metara. Kakve će biti reperkusije ove odredbe ako se ona usvoji i primeni?

Do sada su se apoteke nalazile jedna blizu druge, često „načičkane” na mestima na kojima postoji velika cirkulacija ljudi. To su mesta kao što su pijace, tržni centri ili bolnice (domovi zdravlja). U okolini većih pijaca se jedna do druge mogu uočiti 3-4 apoteke. Slično je sa tržnim centrima, gde možemo da nađemo jednu na svakom spratu. Na potezu između Bulevara oslobođenja i Kneza Miloša u Beogradu, gde se nalaze Klinički i Urgentni centar, jedan veliki dom zdravlja i tuce različitih klinika, nalazi se sigurno 15 apoteka, mnoge od njih na međusobnoj udaljenosti od po nekoliko metara.

Zašto se apoteke ovako grupišu? Odgovor na ovo pitanje je dat 1929. godine u tekstu Harolda Hotelinga pod nazivom „Stabilnost u konkurenciji”. Hoteling je ovo objasnio na primeru kolica za sladoled na dugačkoj plaži na kojoj su kupači podjednako raspoređeni. Ako sladoledžija sa kolicima dođe da prodaje sladoled, postaviće kolica nasred plaže, jer je tako podjednako udaljen od oba kraja plaže. Ako dođe drugi sladoledžija, smestiće svoja kolica tik uz konkurenciju. Isto važi i za trećeg, četvrtog, itd. Nikom se ne isplati da se udaljava od sredine plaže, jer tako prepušta veći deo plaže konkurenciji. Cilj svakog preduzetnika (bio on pekar, lekar ili apotekar) jeste da osvoji što veći deo tržišta. Ako se pomerite od centra na bilo koju stranu, veći deo tržišta prepuštate konkurenciji (pod uslovom da su cena i kvalitet proizvoda slični). Tako nastaje stabilnost u ekonomskoj konkurenciji.

Apotekari razmišljaju na identičan način. Ako je prva apoteka zauzela mesto s leve strane ulaza na pijacu, drugoj apoteci se najviše isplati da zauzme mesto s desne strane ulaza. Ista logika vlada sa tržnim centrima i bolnicama. Zauzeti mesto na istom ili narednom spratu tržnog centra je najbolje što možete da uradite u pokušaju da neutrališete prostornu prednost konkurencije.

Šta je posledica ovakvog razmeštaja apoteka? Cene lekova će se smanjivati sve dok za apotekara bude bilo isplativo da ga prodaje. To se u ekonomiji zove „društvena” cena, tj. cena po kojoj je lek proizveden i koja podrazumeva nadoknadu za apotekara koji ga je obezbedio u apoteci u kojoj možete da ga kupite. Od toga najviše koristi imaju bolesnici, pogotov oni koji su socijalno ugroženi.

Ako se primeni odredba od 300 metara, ovo mora da se promeni. Na ulazu pijace bi sada  stajala samo jedna apoteka. Jedna bi bila i u svakom tržnom centru, i u okolini svake bolnice. Posledica ovog novog razmeštaja bi bilo odsustvo konkurencije, a odsustvo konkurencije uvek vodi monopolu, odnosno rastu cena lekova.

Sada možemo da se vratimo na tezu o državi kao generatoru nejednakosti u društvu. Razmotrimo najpre nejednakost koja se stvara među samim preduzetnicima. Najveću korist od ove odredbe imaju postojeći apotekari, oni koji su već u biznisu. Novi preduzetnici su ovim osuđeni na odustajanje. Ako znate da već postoji apoteka u tržnom centru, a vi svoju morate da postavite na 300 metara daleko od tržnog centra, možda je bolje da porazmislite o nekoj drugoj uslužnoj grani, gde nema takve odredbe.

Kako je sa stanovništvom? Deo stanovništva koji ima najviše štete od ove odredbe su najsiromašniji slojevi društva (recimo, penzioneri sa najnižim primanjima kojima lekovi trebaju najviše), kojima je svako povećanje cena problem. Bogatijim ljudima rast cena smeta manje, a najbogatijim ne smeta uopšte. Svi znamo da je zdravstvena usluga u Srbiji prilično loša (što je posebna priča, takođe posledica dejstva države). Ovom odredbom bi se tržište lekova dodatno učinilo nepristupačnim za najniže slojeve. Istina je da tržište nije uvek pravedno za one koji na njemu učestvuju. Ali tržišni ishodi su veoma često pravedni u smislu da su korisni za potrošače: ako je tržište konkurentno, ono uvek vodi do najpovoljnije cene za potrošače. Kada se država umeša u tržišnu razmenu, ti ishodi često mogu da postanu nepravedni, jer mogu koristiti onima koji su već u boljem položaju, a oštetiti one koji su već u lošem.

Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.