Da li je i kada Miloš Obrenović rekao: „Evo mene, eto vas – rat Turcima“

Generacijama se prenosi da je podižući u Takovu Drugi srpski ustanak knjaz Miloš izgovorio one poletne reči ističući sebe samog „Evo mene, evo vas – rat Turcima!“ 

Međutim, današnjim medijskim rečnikom rečeno, ova istorijska istina nastala je tako što su je pronosili tadašnji, a i potonji „senzacionalistički i tabloidni izveštači“. Zato pravi, profesionalni istraživački novinar mora da nađe dobro obavešteni izvor. U ovom slučaju biće to dobri stari Vuk Stefanović Karadžić koga, izgleda, ne čitaju pažljivo (svi) oni koji se mnogo hvale da to rade.

Elem,  da proverimo da li beše Vuk ima nešto o tim rečima kodže Miloša, što su bezmalo postale poslovica. A kad je nešto poslovica, tu je negde blizu i legenda, a iza brda već i – mit. Za početak treba precizirati –  pomenute reči nije izgovorio Miloš kao knjaz, već kao knez rudnički, što je tada bio. 

Knjazom je postao tek kad je ustanak uspeo i pošto mu ni saborci, ni Turci nisu došli glave. Već on mnogima od njih. Ili druga stvar – kad se govori o ustanicima, uvek se samo ističe njihov patriotizam i slobodarstvo, a o tome da su nahijski kneževi kao inspiratori bune zapravo bili nekakva „lokalna samouprava“ i „poreznici“ turske države, nema reči ni koliko kod Vuka.

Elem, je li Miloš ono rekao i kad? Jeste, ali po svoj prilici sutradan po takovskom zboru srpskih knezova, nahijskih gradonačelnika i poreznika, a svakako ne u Takovu, a to mnogo govori i o Milošu i o taktici Drugog ustanka.

Čitamo dakle Vukov članak „Hadži-Prodanova buna i Drugi srpski ustanak“ uz kratko pojednostavljeno podsećanje na kontekst: po propasti Karađorđevog ustanka, u godinama, naročito mesecima pred proleće 1815. godine, odnosi srpske i turske uprave se sve više kvare. Nahijski kneževi su sve nezadovoljniji ponašanjem svojih „pretpostavljenih“ i to nezadovoljstvo ide ka domunđavanju o novoj buni, ustanku, ali i ka odmetanju, hajdučiji ili saradnji sa hajducima. Tako se i desila poznata Hadži-Prodanova buna koju su Turci silom smirivali, ali i oslanjanjem na Miloša. 

On se kao junak Prvog ustanka bio nekako nametnuo za vođu, a konačno, piše Vuk, „Miloš je uz ovu bunu dobio čast i poverenije kako kod Sulejman-paše i kod ostali Turaka, tako i kod naroda Srpskoga“. 

Kako su se stvari i potom, tokom razoružavanja Srba, pogoršavale, uz nečuvene zulume (pečenje čoveka na ražnju, npr.) mnogi su na njega navaljivali da se dižu ponovo, pogotovo posle ubistva Stanoja Glavaša. Miloš je, s druge strane, uviđao da Sulejman-paša ne drži reč i već se opredelio za ustanak, ali ga je odlagao što zbog hladnoće, što zato da otpremi „brata Jefrema u Ostružnicu“ da proda još jednu turu volova, a i da se dobije vreme i sakupi para za novi ustanak. A otkupljivao je i zarobljenike, njih „šezdeset duša“.

U to vreme Miloš je nekoliko puta uzmicao uz Rudnik gradeći nekoliko kuća jednu za drugom, sve dublje u planinu i dalje od puteva. Oko njega skućile su se i mnoge druge vođe pobuna. Bili su uz njega „i još mlogi kojekakvi momci koji su očekivali smrt od Turaka; pa su onde kao čuvali Miloševu kuću, a upravo su kod njegove kuće čuvali i krili svoje glave. I da ne bi u kakvo podozrenije pali bili su pokupovali nekoliko trnokopa, pa su danju na lepom vremenu od besposlice krčili i sadili šljive…“

Sad ono glavno: „Miloš na cveti u jutru dođe u Takovo i onaj dan onde kod crkve učini skupštinu, i stane se već javno dogovarati s narodom i s kmetovima, šta će se sad činiti i sav sabor nađe da drukčije nikako biti ne može nego da se biju s Turcima dok svi ne izginu; i što je najčudnije i sami starci i kmetovi, koji su svagda bili protivni buni i oni sad pristanu i poviču da nema drugoga spasenija… Miloš onda im na to odgovori da će im on biti starešina, ako će oni njega slušati i između sebe se kao braća paziti…“