Da li nas sputava korona ili naša sopstvena glava?

Specijalno za Novu ekonomiju Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut, www.diaid.nl

Sada već skoro godinu dana ceo svet živi sa fenomenom korone. Na neki način smo počeli i da se navikavamo na našeg novog mikroskopskog sugrađanina. 

Mere zaštite od zaraze nekim ljudima padaju teže nego drugima. Takođe je činjenica da svakom od nas različite stvari u vezi sa ogranišenjima i promenama životnih rutina, u različitoj meri teško padaju. Ima čak i takvih promena koje neki ljudi primaju sa olakšanjem. Na primer, ako se sada zahteva da radimo od kuće, ponekada (nekim ljudima) to može i da prija, jer ne moraju da se probijaju kroz saobraćajnu gužvu ne bi li stigli na posao na vreme. 

Na početku epidemije najviše su nas mučile nepoznanice oko samog virusa i strahovi da ćemo se mi ili naši bližnji zaraziti. Sada je virus poznatiji i u većoj meri pod kontrolom i počinjemo sve više da primećujemo psihološke posledice koje je ovaj promenjen način života ostavio na nas. 

Ljudi se sve češće pitaju: Da li ćemo pretrpeti neke trajne negativne psihološke posledice? da li će se naš život za sva vremena promeniti? Kave će efekte ostaviti izolacija na decu i njihov razvoj? Da li će doći do porasta PTSP-a (traume) u društvu? Šta će biti sa ekonomijom i da li ćemo uskoro izgubiti posao i materijalnu sigurnost i izvesnost?

Možda primećujete da se sve gore navedene brige odnose na budućnost. Drugim rečima, kada razmišljamo i brinemo se oko gore navedenih eventualnih posledica korone, mi u stvari u ovom trenutku kreiramo brige oko stvari koje trenutno nisu prisutne.

Poslužiću se ovde jednom duhovitom opaskom jednog poznatog psihoterapeuta koji je svojim pacijentima govorio sledeće: Kada se brineš oko budućnosti, svakako se barem jedanput bespotrebno brineš. Jer ako se zaista desi to oko čega se brineš, onda si se brinuo dva puta, umesto samo jednom (kada se to desi). A ako se to ne desi, onda si se takođe jednom bespotrebno brinuo (u sadašnjosti).  

Pored briga oko neizvesne budućnosti, druga grupa briga koje ljude često muče u doba korone su praktični problemi, kao na pr: Dugotrajna zatvorenost u malom stanu, sa možda većim brojem ukućana i povrh toga eventualno kućnim ljubimcima, izostanak škole ili vrtića i veće opterećenje roditelja konstantnom brigom o deci, frustriranost zbog sprečenosti da radimo stvari koje nam pružaju zadovoljstvo, kao na pr. bavljenje sportom, odlazak u pozorište/bioskop, druženja, okupljanja itd. 

Krenimo redom:

Briga „unapred“

Naravno, da bi bilo poželjno da se ne brinemo unapred i naravno da znamo da čista zabrinutost u našoj glavi ništa praktično neće rešiti. Toga smo skoro svi svesni. Ali onda ćemo (opravdano) konstatovati da je to lako reći, ali je teško sprovesti. I to je tačno.

Ljudi su verovatno jedina živa bića na planeti koja imaju imaginaciju, što znači koja zamišljaju stvari koje se nisu zaista dogodile. Ova sposobnost ili odlika našeg uma nam često koristi. Na primer, zahvaljujući imaginaciji i zamišljanju nečeg što nikada u stvarnosti nismo videli, mi rešavamo probleme, kreiramo izume, umetnička dela i sl. 

Međutim, osim zamišljanjem konstruktivnih rešenja, naša imaginacija ume da se zaokupi i zamišljanjem nesreća i katastrofa i da nas tako baci u brige i očajavanje. 

Ovde treba naglasiti da „crne“ ili neprijatne misli, naravno nisu same po sebi nepoželjne ili štetne. Na isti način ni prijatne i lepršave misli nisu uvek i nužno korisne, tj poželjne i dobre. 

Kako onda da procenimo i znamo da li neku misao koja nam se spontano javi u glavi treba da „shvatimo ozbiljno“? Najbolji način je da zastanemo i registrujemo (ili još bolje da zapišemo) misli koje nam se javljaju u glavi i čine nas uznemirenim. Kada na taj način „uhvatimo“ ili „fiksiramo“ misao, onda možemo da se zapitamo da li nam ta misao u ovom trenutku koristi ili šteti. Na primer, ako primetimo da se beskrajno „žderemo“ zabrinjavajućim mislima kao, na primer, „Da li ću posle korone još uvek imati posao? ili Šta će biti sa decom zbog ove korone? Da li će svi da se zombiraju od buljenja u telefone i izgube kontakte sa vršnjacima? itd., onda možemo da se zapitamo par pitanja:

1. Da li mi ova moja misao koristi u ovom trenutku? Da li mi rešava neki konkretni problem?

2. To što se brinem za posao i decu jasno govori da su mi oni važni (posao i deca). To je u principu pozitivna stvar. Sve do čega nam je stalo je izvor životne energije, volje da ulažemo trud i vreme u te vrednosti. Zato, možemo da se zapitamo: Šta je to što u ovom trenutku mogu da uradim da bih se barem malo pomerio/la u željenom pravcu što se tiče mog posla i/ili moje dece i njihove dobrobiti? Šta, ja lično, sada i ovde, praktično mogu da učinim po tom pitanju? 

Realna ograničenja i uskraćenosti

Što se druge grupe problema tiče, a to su praktične neprijatnosti, ograničenja i sl., tu najviše pomaže deljenje praktičnih iskustava sa drugim ljudima. Razgovor sa drugima, „kopanje“ rešenja i ideja po internetu. Od drugih možemo da dobijemo nove ideje o tome kako su se oni uhvatili u koštac sa tim problemom i šta su preduzeli. Pri tome je poželjno da čak i ako nam se neka praktična ideja na prvi pogled ne svidi, da joj ipak damo šansu i probamo. Naime, ljudi su bića navika. Mi po pravilu volimo rutinu i automatiku u ponašanju. Rutina košta manje svesnog napora. Ona se odvija sama od sebe, polusvesno ili čak nesvesno (automatski). 

Svaka nova akcija zato često izaziva zazor i otpor. Često nam se javlja i misao tipa „uh, baš me mrzi“ ili „sutra ću“ i sl. Učinićemo sebi dobro ako takve misli „uhvatimo u letu“, osvestimo ih i ipak ne dozvolimo da nas vode u tom trenutku. Jer, kao što je napred rečeno, misli koje nam nisu od koristi, ne moramo da „poslušamo“ niti da ih se držimo „kao pijan plota“.