Domanović: Nasilje i zlo ne rastu iz obrazovanja, već iz zatucanosti

Nasilje i zlo ne rastu iz obrazovanja i pameti, već iz zatucanosti. Iz zatucanosti koja veruje da piscima za decu nije mesto u školi, ali koja bez mrve stida i sramote vrata te iste škole otvara kriminalcima, starletama, robijašima i šljamu svake vrste

Duško Domanović, pisac za decu i odrasle, dobitnik je nagrade Radio Beograda 1 za najbolju kratku priču za decu. Da li je pisanje za decu entuzijazam hrabrih pojedinaca ili je to što rade on i njegove kolege poslednji trzaj društva da decu i mlade usmere na pravi put, šta nam se desilo sa školom i ko je danas junak njegove nagrađene priče „Dve nacrtane ovce“, pitali smo Domanovića neposredno nakon dodele nagrade „Jelena Bilbija Lapčević“.

Čestitke još jednom na prvoj nagradi konkursa Radio Beograda. U kakvom raspoloženju Vas je zatekla ova nagrada?

Pre svega hvala na čestitkama, a o značaju same nagrade na polju književnosti za decu, kao i o značaju za nagrađene autore, verujem da je izlišno i govoriti, budući da je emisija „Dobro jutro, deco“ na neki način najživlja i najažurnija antologija kada je reč o pričama namenjenim najmlađima.

Što se pomenutog raspoloženja tiče, nažalost, znamo šta se sve u poslednje vreme izdešavalo, a verujem da to na svakoga od nas ostavi trag. Stoga je i ta misija koju, između ostalih, obavlja emisija „Dobro jutro, deco“ tokom svih ovih decenija, čini mi se, danas najneophodnija i najlekovitija.

Pišete za decu, nagradu za najbolju kratku priču dobijate od redakcije koja decenijama posvećeno ulepšava detinjstvo. Da li vas je skorije neka situacija ili pojava u društvu naterala da pomislite “ima li sve ovo smisla” ?

Na to me natera bezmalo svako buđenje i svaka pročitana medijska vest. Dakako da smisla ima i da ga mora biti, ali se na njega prečesto atakuje besmislom, bezobrazlukom, nevaspitanjem, neobrazovanjem, čitavim tim arsenalom zla koji je u poslednje vreme sve bogatiji.

Na nama je da se borimo onako kako znamo i umemo, i upravo ta neprestana borba jeste ono što je pomenutom besmislu najsnažnija protivteža. A u toj borbi su nam najneophodniji upravo svi ti dobri i posvećeni ljudi koji, kako rekoste, „ulepšavaju detinjstvo“, a zapravo ulepšavaju život u svim njegovim segmentima.

Tu ne mislim, naravno, samo na ljude iz pomenute redakcije Radio Beograda, već na sve one koji su sebe stavili u službu istinskog života.

Često ističete da mnogo dece čita, tačnije ona koju “sistem još uvek nije stigao da smota i pokvari”. Da li knjiga može da spase našu  decu od našeg sistema?

Svakako da može, knjiga je zapravo najjače oružje u tom spasavanju. Ono što brine jeste da je knjiga maltene proterana iz školskog sistema, a to je upravo bašta u kojoj ona mora da bude najprisutnija.

Dakle, čitanje u školi je, uz retke svetle izuzetke, svedeno na neku vrstu fakultativne aktivnosti, na nešto što se može, ali se ne mora, čak se i ne preporučuje bogzna kako. Ipak, sigurno je da postoji sasvim solidna kritična masa, kako malih čitalaca, tako i onih velikih, i na svima nama je da tu kritičnu masu zalivamo i gajimo, ako želimo da nam se pamet i obrazovanje ne svedu na incident, a to je sve češće slučaj.

Govoreći o obrazovnom sistemu u Srbiji, smatrate da je umro krajem osamdesetih. Opet, verujete da među decom, vašom publikom, ima mnogo genijalaca. Mislite da ipak nismo toliko loši uprkos davno preminulom obrazovnom sistemu?

Taj sistem jeste odavno mrtav, ali ovo što se trenutno radi preti da nas uistinu nepovratno dovede u poziciju da taj sistem više nikada nikakvim reanimacijama i elektrošokovima nećemo moći da oživimo.

Čak i u nekoj idealnoj situaciji, kada bismo preko noći napravili radikalne promene u školstvu, po ugledu na najbolje svetske modele kroz istoriju, uključujući i onaj jugoslovenski, nama bi brebalo bar dve-tri novostasale generacije koje bi vrednosti vratile tamo gde pripadaju, a to je sigurno nekih dvadeset ili trideset godina.

I onda u takvoj situaciji, umesto da iz petnih žila zapnemo da spasavamo šta se spasavati može, mi praktično ukidamo školu, a obrazovanje svodimo na čist entuzijazam ono malo osvešćenih pojedinaca. Rupa u tom brodu kojim plovimo je sve veća i sve opasnija, a vremena za „dozivanje pameti“ sve je manje.

Ukoliko toga pod hitno ne postanemo svesni, bojim se da ćemo nepovratno iščeznuti i kao društvo i kao narod. Verujem da u svakom od nas postoji koren zla, a na nama je da tom zlu ne damo da raste. I iskreno želim da verujem da ćemo u tome uspeti.

Roditelj koji nakon osam ili deset sati posla u fabrici sedne pred TV i „odmara mozak“ uz rijaliti programe teško da može imati ljudski i intelektualni potencijal da u svom detetu prepozna talenat

Kako se oživljava obrazovni sistem, da li je to moguće? Tragedije koje su nam se dogodile  početkom maja pokazuju da nam je potreban totalni reset. Kako to da izvedemo, kako da zaustavimo bujanje nasilja koje je postalo svakodnevna pojava?

Nasilje i zlo ne rastu iz obrazovanja i pameti, već iz zatucanosti. Iz zatucanosti koja veruje da piscima za decu nije mesto u školi, ali koja bez mrve stida i sramote vrata te iste škole otvara kriminalcima, starletama, robijašima i šljamu svake vrste. Nažalost, poslednjih decenija, a pogotovo u poslednjih desetak godina čak i fakultetske diplome onih koji decu treba da uče sve su diskutabilnije.

Čak i državni fakulteti su drastično srozali svoje kriterijume, kako im i ono malo studenata ne bi pobeglo u privatne firme za štancovanje diploma. Sve u svemu, oživljavanje obrazovnog sistema, ali i sistema u celini, je mukotrpan proces, a taj proces se ne sprovodi kroz parole, već kroz dugogodišnje i bolne operacije kojima svi moramo biti podvrgnuti ako imamo nameru da preživimo.

U priči koja Vam je donela prvu nagradu “Jelena Bilbija Lapčević”, Dve nacrtane ovce, glavni junak Petar je, stiče se utisak, izuzetno talentovan za crtanje, njegovi crteži oživljavaju, pa tako i dve nacrtane ovce koje beže. Učiteljica ga kritikuje da ne ume ni dve nacrtane ovce da sačuva. Postoji li Petar, da li škola, roditelji poznaju i razumeju današnju decu?

Prepoznavanje talenta od strane porodice, sredine, škole, nikada nam nije bilo baš nešto čime smo mogli kao društvo preterano da se hvalimo. Sada je to prepoznavanje još ređe, i još sporadičnije. Deca koja se, recimo, bave sportom nekako još i prolaze.

Ali oni čija su stremljenja umetnička, spisateljska, glumačka, duhovna u najširem smislu te reči previše često bivaju skrajnuta, neprepoznata, nevidljiva, i samim tim „ugušena“ i gurnuta u život koji sami nikada ne bi izabrali.

S obzirom na ono o čemu smo govorili u prethodnim redovima ovog razgovora, mislim da to ni najmanje ne treba da nas čudi. Roditelj koji nakon osam ili deset sati posla u fabrici sedne pred TV i „odmara mozak“ uz rijaliti programe teško da može imati ljudski i intelektualni potencijal da u svom detetu prepozna talenat i da taj talenat podrži i zaliva. A svaki neostvaren talenat predstavlja ogroman gubitak, ne samo za društvo, narod i državu, već za vaskoliki život.

Duško Domanović, foto: Nova ekonomija

Na dodeli nagrade rekli ste da pišete za svoju uzrasnu grupu, da se dok pišete za decu i sami osećate kao osmogodišnjak. Koliko je važno danas da sačuvamo dete u nama i zbog čega je to potrebno?

Svi se mi, kad-tad, hteli to da priznamo ili ne, vremenom od života uprljamo, ogrubimo, smežuramo. A dete u nama je ono jedino apsolutno čisto. I ono je jedini deo nas koji će nas nadživeti u najlepšem smislu te reči.

Da posvedoči o nama ne samo kao o onima koji su potrošili svoje dane razmišljajući o tome šta će jesti, šta će obući, gde će spavati, gde će letovati, već kao o onima koji su umeli da plaču, da se smeju, da se igraju, da vole.

I ta „mrvica detinjstva“, kako reče pesnik, jedini nam je garant da ovde nismo uzalud, i jedina nada da nas mrak, ipak, možda neće do kraja pojesti. Dete u nama je, u krajnjoj liniji, poslednja odbrana, ne samo od sveta, već upravo od nas samih.