Kako bismo danas govorili da nije bilo Vukove reforme?

Da li ste se ikada zapitali kako bismo govorili danas da nije bilo Vuka Karadžića i njegove reforme ćiriličnog pisma, gramatike i rečnika? Da li bismo, recimo, imali imena na slovo „J“, da li bi nam bilo teže bez pravila „piši kao što govoriš, čitaj kako je napisano“?

Odgovor ne znamo jer se Vukova reforma zvanično „primila“ 1847. godine kada su štampani „Rat za srpski jezik“ Đure Daničića i „Pesme“ Branka Radičevića. Tek 1868, nekoliko godine posle Vukove smrti, srpski jezik postaje zvaničan.

Ekavicu u zvaničan govor uvodi Stojan Novaković, njegov sledbenik i autor „Gramatike srpskoga jezika“ tri decenije posle Vukove smrti.

Ipak, pretpostavku kako bismo govorili danas bez Vuka, ponudio je istoričar prof. dr Predrag J. Marković u knjizi „Alternativna istorija Srbije“ koju izdaje Laguna. On, kao koautor zajedno sa istoričarem Čedomirom Antićem, navodi primer iz Sterijinih komedija.

“ Zdravstvuj, cvete ljubovi, orošeni strujom nimfa. Zefiri Amora oko tvojih persiju lete, i sjajnopune oči tvoje strelu Kupidonu zatupljajut“, tako se Ružičić udvarao Evici, jednoj od glavnih protagonistkinja komedije „Pokondirena tikva“ Jovana Sterije Popovića. 

„Naipače ubo znači besonders; sljedovatelno ja o vami i vašoj dražajšoj babinikakovoga hudago mnjenija imati nisam mogao“, kaže baron Golić u „Laži i paralaži“. Na pitanje da li je Srbin, odgovara: „Pravi, i prozviščem i plemenom“.

Profesor Marković navodi da je značaj Vukovog rada utoliko veći što je uspeo da pronađe prečicu do samog srca romantičarske Evrope. Uspeh je bio veći jer je stvorio narodnu književnost u trenutku kada je većina stanovništva Kneževine Srbije bila nepismena, a godišnje se štampalo manje od 500 knjiga.