Kako i zašto je Karađorđe ubio Teodosija

Knez orašački je imao plan da Karađorđe bude istovremeno i vođa i žrtveni jarac, ako stvar ne pretegne na srpsku stranu, ali ga je Vožd prozreo, prezreo – i lično ubio. U jednom istorijskom spisu Vuka Karadžića stoji kako se idući na Beograd Karađorđe ulogorio na Vračaru „na dan jahanja od Grada“, dakle kalemegdanske tvrđave.

Znamo da je i od današnjeg Vračara do grada tada postojala šuma, šikara, nekoliko reka (pa i Đorđu Genčiću su se još potkraj devetnaestog veka čudili što se odlučio da svoju vilu –  sada na uglu Beogradske i Krunske – podigne „daleko od grada, među vinogradima na Vračaru).

Za Vukov zapis o dugom jahanju do Kalemegdana sam ipak pomišljao – da nije možda neki prepisivač, urednik ili štampar nekim čudom „dan hoda“ pretvorio u „dan jahanja“. Kad sam to pomenuo jednom drugu koji obožava da se izražava u definicijama, rekao mi je otprilike ovo: e, kolega, drugačiji su onda bili pojmovi o destinacijama, a i naši preci se nisu baš pretrzali od žurbe, znaš li da je prvi konak kad se krene na jugozapad iz Beograda bio – već u selu Banjica.

Dobra je ovo anegdota, ali istina je i da se ne zna pouzdano šta se tada sve, a šta sada, zove Vračarom. Nije li to bio i onaj deo koji se sada po voždu zove Voždovcem, da li je tačno da je pepeo Svetog Save rasut ne kod Hrama, nego u današnjem Tašmajdanu – gde je Vračar i „gde je bio nekad“, zanimljivo je pitanje…

Ali, još zanimljivija je „veza“ između samog izbora Karađorđa za vođu ustanka i jednog dramatičnog raspleta kad se potom ulogorio na tom „neznasetačnogde“ Vračaru. Ponovo za svedoka pozivamo Vuka i njegove istorijske zapise. 

Kada je dogorelo do nokata zbog „daijskog“ zuluma i kad su posle seče, srpski knezovi – podvlačimo, tada predstavnici sultanove legalne vlasti – odlučili da se ipak bore protiv dahija, ali ako može i uopšte protiv turske vlasti koju su i sami predstavljali „onda se ove Šumadinske četobaše stanu razgovarati i dogovarati između sebe ’Ko će biti starješina’. Ni jedna kuća ne može biti bez starješine, a kamo li toliki narod.“

Predlagali su Stanoja Glavaša, a on je odbio jer je „ajduk koga ajduci slušaju“, ali „sav narod nijesu ajduci, pak će ljudi sutra reći: kuda ćemo mi za ajdukom.“ Onda su predlagali kneza orašačkog Teodosija, ali i on je odbio sa perfidnijim razlogom.

Piše Vuk o Teodosijevom odbijanju: “ …te on, uzevši na stranu nekolicinu od knezova, ne pokazavši pravi uzrok zašto se svi odriču, govoreći ’Bog s vama, braćo! Kako ću ja kao knez narodni, biti starješina ajdučki četa? Ako sjutra Turska vojska rupi u Srbiju, kako ću ja izaći pred Turke?… kad me zapitaju ko pobi ovolike Turke… Ajduke i ovu momčad mi možemo lasno predati, ali kad se mi nazovemo poglavice ajdučke, nas ne može predati niko. Nego za sad neka bude starješina Kara-Đorđije, koji je kod Turaka ionako poznat kao ajduk; pa ako Turska vojska odma stigne u Srbiju i Turci opet obladaju, on s ajducima neka bježi u šumu, a mi ćemo izaći pred Turke i bacićemo krivicu na njega i na ostale ajduke, pak ćemo mi poslije njemu lasno izvaditi buruntiju i predati ga kao ajduka; ako li se što drugačije okrene, i ako ovo se pretegne, mi ćemo vladati i zapovedati, narod je nama svakojako u rukama.“

Dakle, Teodosije je imao plan da Karađorđe bude istovremeno i vođa i potencijalni žrtveni jarac, ako stvar ne pretegne na srpsku stranu, a da u svakom slučaju kneževi zadrže – kneževstva.

Na kraju su ubedili Karađorđa, ali je on kad se prihvatio „starješinstva“ odmah počeo „suditi i zapovjedati“. I nije – sada bi se reklo „verbalno pretio“ – nego poče „iz pištolja gađati“ i tako oglašavati „starešinstvo svoje po svoj Srbiji“. A Teodosija je prozreo, možda i prezreo.

Knezovi i ostali poglavari koji su izabrali Karađorđa, kako piše Vuk, „gotovo da im bude sluga“ ubrzo su videli „da starješinstvo donosi čest i slavu i bogatstvo i onda se svaki stane kajati što nije on starješina“. Zbog toga su se i svađali, ali niko nije bio tako kivan kao Teodosije, jer mu, uza sve, „Crni Đorđije malo po malo i naiju Kragujevačku… uzme pod svoju vlast…“